Јован Зафировић – Пожар
Повод за емисију била је кућа у пламену познатог политичког лидера у једној прекоокеанској земљи. Као гости, позвани су стручњаци. Са једне стране пиромани, са друге ватрогасци. Водитељка је била одевена по укусу данашњице. Дуги нокти, кратка сукња, дуга коса, кратка памет. Осим мозга, код ње је све било на месту. Остало је да се испод сакоа камуфлирају микрофони гостима и емисија је могла да почне.
Као што је ред, водитељка сумњивог гласа који је клизио са усана напуњеним хијарулоном, најавила је госте. На њиховим лицима се могла видети срећа и понос због уважавања и могућности да говоре као еминентни стручњасти, али су певејавали и осећаји туге и забринутости, који су искрили из њихових очију. Емисија је од самог старта кренула као гладан чопор вукова на залутало јагње. Размењивале су се увреде, колико су једни друге хранили оним што се не једе, чудо нису умрли на лицу места од последица преједања. Да као што је ред у земљама где постоји дијалог, обезбеђење није ангажовано, вероватно би дошло и до физичког обрачуна. Иако до тога није дошло, интензитет и динамика помињања мајке и оца и целокупног племена и семена није јењавала.
Изводи из биографије учесника емисије су се говорили као Дисови стихови. Тај и тај, те и те године, то и то, за тога и тога, толико и толико је добио за то и то у овој и оној банци и тако даље… Водитељка је покушавала да контролише разговор, али пошто су је из режије упозоравали да за то није била плаћена, она је радила оно за шта јесте. Бацала је нове коске међу стручњацима. Публика у студију деловала је наизглед дезорјентисано, међутим, брзо се испоставило да је издресирана да на сваки шум одреагује громким аплаузом. Кад год би неко нешто рекао против другог, аплаузи су се кроз студио ширили као једноумље у ауторитарној држави. Пре је кућа петоспратница о којој су говорили изгорела, него што је емисија завршена. Одужила се као месец у коме је плата потрошена у првим данима. Ипак, у једном тренутку крај је дошао. Гости су, поред дугог трајања, остали недоречени. Попреких погледа бесно су скинули микрофоне закачене за рубове кошуље. Водитељка их је са осмехом испратила. Напустили су студио и возачи су их повели на адресе које су пријавили за повратак. Дакле својим кућама. А тамо су имали шта да виде. И једном и другом, гореле су куће као прскалице у дечијим рукама. Одмах су контакитрали организаторе емисије да хитно са њихове телевизије обавесте јавност о свом проблему, о пожару који је њих задесио и који прети да их остави на улици, али било је касно. Кућа за коју је откривено да је у плану да буде запаљена у једној, такође, прекоокеанској земљи – била је тема нове емисије.
