Миленко Миро Шарац – О РУСКОЈ САТИРИ (ОСВРТ…)
Староруска књижевност, за разлику од западноевропске књижевности, није одређеним недостатностима и негативним појавама у оквиру друштвене, политичке и сваке друге збиље прилазила са елементима хумора, (са елементима смијеха и комике), већ су аутори увијек испољавали дозу осуде, и одређеног моралног приступа, а неријетко је био присутан и наглашено тужни тон што се могло тумачити традиционалном религиозном, (православном) идејом о грешности смијеха, у складу са ставовима источних отаца из 4. вијека, на примјер Јован Златоуст који каже „Исус се никада није смијао“. Опет, на другој страни у једном псалму Давидовим имате „Онај, што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева.“ (Уосталом о смијеху се писало у филозофском, психолошком, физиолошком, социолошком, културолошком и антрополошком кључу, почев од Платона и Аристотела, преко Хобса, Шопенхауера, Бергсона, Фројда, Пирандела и других, закључно са Бахтином, Пропом, Умбертом Еком (Сјетимо се романа „Име руже).
Тек у вријеме владавине Петра Великог у Русији се укида традиционална забрана смијеха и забаве и ствара повољнија клима за обликовање комичне сатире. У том смислу се јављају шаљиве свадбе, празници смијеха, вишедневне машкараде (за које понекад сам Петар саставља програме и прописе), а истовремено се озакоњују масленице и празнични смијех. Пишу се и сатиричен приче, тако да су у том раздобљу настају сатиричне и породичне приче („Прича о Јершу Ершовичу“, Прича о Шемјакиновом суду“, „Легенда о попу Сави“ и друге..).
Паралелно са комичном сатиром јаваља се и такозвана морализатиорска сатира, и ту треба поменути Симеона Полоцког(живео и на на двору Алексеја Михаиловича и подучавао Фјодора III) и његов „Многобојни Вертоград“ или како га још преводе „Ветроград боја“. Полоцки се сматра првим пјесником који је писао на руском језику и његова поетска колекција „Ветроград боја“ има дидактичко морализаторскo сатирични карактер са описом политичких догађаја и указивањен на недостатке тадашњег живота у Русији.
Тада се пишу и књиге са вјерском тематиком, које представљају оруђа у вјерској борби тог времена, као што је књига „Живот протојереја Авакума“, која је иначе објављена и код нас у изванредном преводу Андреја Лаврика на српски језик, у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, под насловом „Живот протопопа Авакума“. Авакум се послије реформи патријарха Никона, чврсто противи реформама и у књизи описује сва страдања, искушења, патње и духовну борбу које као старовјерац (старообредник) преживаљава у затворима, али то чини у форми такозваног „благог смијеха“, али богами некада и у форми лакрдије.
Током 18.вијека долази до развоја сатире као пјесничког жанра. У том смислу, сатиричар Антиох Димитријевич Кантемир, под утицајем теоретичара француског класицизма Николаса Боалоа и његове „Расправе о сатири“, а опет на трагу античких узора (Хорација и Јувенала) пише осам сатира, које карактерише дијалошка форма, опонашање усменог говора, у којима даје сатиричну критику присутне површности и мрачњаштва тог времена, које види као директну манифестацију примитивизма, при чему, истовремено, индиректно подржава реформе Петра Великог. Он је створио и нови стил пјесничке сатире, извршио реформе на плану верификације напуштајући како се тврдило „неугодну монотонију“ старе силаботонике.
Алексадар Петрович Сумароков је сатиричар, пјесник, издавач првог сатиричног морализаторског часописа „Вриједна пчела – Трудолюбивая пчела (1759). и то је први, први приватни часопис у Русији. Заједно са Михаилом Ломоносовим творац је класичног позоришта, Истовремено важан је његов допринос теоретији сатире, књига „Сатири“ (1774), садржи 10 инвектива које разматрају одређене моралне, филозофске или књижевне проблеме. Иначе његова сатира има наглашене елементе комичног и била је блиска епиграму и памфлету.
Денис Иванович Фонвизин, ствара у вријеме Катарине Велике, њен је противник, није му омгућила издавање сатиричног часописа, превеео је са њемачког Хелбергове басне. Он је творац сатиричне комедије, позната је његова комедија „Подножје“. Иначе, у другој половини, 18. вијека , границе појма сатира“ се полако бришу и јавља се сатира у најширем формату као „сатирична басна“, „сатирични роман“, „сатирична комедија“.
У 19.вијеку сатира је најпроминентнији начин заступљена у дјелима: Грибоједова, Гогоља, Гончарова, Салтикова Шчедрина, Некрасова..Овде је тешко редуковати широко појмовно значење сатиричног стваралаштва и веома га је тешко одвојити од других облика као што су хумор, комичност, иронија (илустративно је стваралаштво Чехова).
Николај Шчедрин, односно Михаил Јевграфович Салтиков, се ослањао на традицију народног стваралаштва, првенствено бајки и у својим дјелима је спојио фантастику и актуелну политичку стварност. Салтиков пише бајке, које су пуне алегорија и езоповског језика, а често имају гротескни сиже, пише и есејистичку сатиру („Провинцијски есеји“), затим такозвану озбиљну сатиру („Господа Головљови“)
Николај Васиљевич Гогољ је писац, у чијим дјелима, у највећој мјери, преовладава, сатирична визија свијета. На Гогољево дјело, у сваком случају, мање утиче европска сатирична традиција, Сервантес, Лоренс Стерн и други, он изграђује сопствени књижевни стил пун ироније и фантастике које ипак проистичу из сатиричног подтекста, а кроз употребу комичних дијалога, уочава се утицај тзв. пикарске сатире и слично: „Миргород“, „Вечери на фарми у близини Диканке“ „Нос“ „Мртве душе“, сатирична комедија „Ревизор“.
Александар Сегејевич Грибоједов, је написао комедију „Тешко паметном“ или „Невоље због памети“ у 4 стиха, са елементима класицизма, романтике и реализма, мада се она, ипак, углавном сматра првом руском реалистичком комедијом. У њој приказује однос буржоазије/аристократије према сељаштву/раји , у годинама послије побједе над Наполеоном, што је касније резултирало покретом декабриста.
Иван Гончаров у свом роману „Обломов“ даје критику руског друштва свог времена које је постало исувише инертно и неактивно те се роман и тумачи у том кључу као сатира о руској аристократији којој недостаје воља да се мијења.
Николај Алексејевичл Некрасов у својим пјесмама на сатиричан начин разобличава стварност, стварајући у завршном дијелу оптимистичку и утопијску слику народне среће. Познате су његове сатиричне пјесме „Лихвар“ „Моралан човјек“ „Ко добро живи у Русији“.
Што се тиче 20. вијека, првенствено совјетског периода сматрам да треба указати на сатиричну лирику Владимира Мајаковског, прозу: Михаила Булгакова, Михаила Зошченка, Иљфа и Петрова, Данила Харнса и Евгенија Замјатина. На крају ћу дати преглед савремене руске афористике.
Сатира Владимира Владимировича Мајаковског заузима изузетно важно мјесто у историји руске/совјетске сатире. Наравно, узимајући временски контекст у коме он ствара, а имајући у виду функционализацију његове поезије, не смије се заборавити да се све ново афирмисало у оштрој и непомирљивој борби са старим. Пјесник се борио против непријатеља социјализма јер се препознао као његов дио, бирајући сатиру као оружје борбе. У предреволуционарним годинама углавном денунцира стари поредак и идеологију, у постоктобарским годинама активно брани нови систем
Данил Хармс је користио надреалистички стил, пун апсурда. Говори се о Хармсовој лудистичкој књижевности која је исмијавала и презирала смицалице здравог разума, али је истовремено била блиска стварности да је то било истовремено болно и смијешно.
Иљф и Петров су свјетску славу стекли својим романима „Дванаестз столица“ и „Златно теле“ у којима је главни лик Оскар Бендер, преварант у потрази за лагодним животом. У својим романима исмијавали су глупост и лакомост и политичку недореченост младог совјетског друштва. Њихова релативно оштра сатира је у доброј мјери толерисана.
Евгениј Замјатиин је аутор антиутописког романа „МИ“, првог из жанра социјалне фантазије, у којем је радња смјештена у униформисано друштво које представља слику будућег свијета и техничке цивилизације са бирократским друштвом гдје је човјек сведен на нулу.. Овај роман је утицао на Орвела и Хакслија (Врли нови свет).
Владимир Булгаков, наставља Гогољеву и Шчедринову традицију сатиричне утопије „Псеће срце“, „Кобна јаја“ се генерално тумаче као алегорија комунистичке револуције
Михаил Зошченко се убраја своје стваралаштво усмјерава према према „оптимистичкој сатири“ и тежиште ставља на потрагу за људском срећом и значају људског разума. Сматра се једним од најзначајнијих руских хумориста.
На крају, Увијек када се говори о руској традицији, руској култури и умјетности треба има ти на уму стихове Фјодора. Тјутчева.
Аршином општим није премерена:
Њена судбина јесте особена —
У Русију можеш само веровати.
Умом Россию не понять,
Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать —
В Россию можно только верить.
Миленко Шарац (Никшић – 18.07. 2024- – Дани породице Романов)
