Милан Р. Симић – АФОРИЗМИ
Наша историја има сумњиву прошлост.
Нисам учествовао ни на овом Фестивалу сатире, али јесте један мој добар афоризам.
Сизиф, то је прави бесмртник!
Види се на око да нису здрави.
И створи душевни болесник следбенике по обличју свом.
Историју пишемо увек у две верзије.
Са домаћим издајницима и без њих.
Од свих измишљених непријатеља страх их је само од сопственог народа,
Одрекао сам се једног свог афоризма када су плагијатора позвали на информативни разговор због њега.
Ни присталице душевно болесног вође више нису при себи.
Црква је одвојена од државе, али од државне мафије није.
Звучни топ био је тајно оружје српске полиције.
Више није.
Чудна су допуњена и измењена издања наше историје.
Ми смо учили једну, наша деца уче другу историју.
Правда је на нашој страни, али нису правосудне институције.
Лако је наше хероје предати забораву, тешко злочинце.
Цркво, срамото!
Јесте златно доба за књижевност, али само за књижевне кланове.
Па шта ако је народ против диктатуре?
Више јавно тужилаштво, полиција и војска нису.
Свака част полицајцима, али лежећим.
Од полицајаца, само они су уз свој народ.
Код нас, ни власт ни патријарх од Бога!
Српска верзија борбе Давида и Голијата.
Студент против диктатора.
Није само Америка обећана земља, и Србија је.
Код на се многи са факултеским дипломама потписују палцем.
Фалсификоване дипломе изгубиле су примат.
Сада многи купују лажна уверења о психичком стању.
Седма сила није на продају.
Она иде гратис уз купљену пету колону.
Црква у Србији је божја пета колона.
Ако је он нормалан, какви су тек душевни болесници?
Полиција сарађује са криминалцима.
А некада је било обрнуто.
Код нас су књижевни критичари слика и прилика лажних сведока на суду.
