Snežana Marko Musinov
Ima li kraja lažima?
Može li savest da bledi,
da se čovek na pogrešne
vrednosti samo usredsredi?
Može li naprasno da zaluta,
da ga povede tamno siva ruta,
što dovodi do kraja turobnog puta.
Ako je pristojan i stamen bio,
šta mu je to život učinio,
u nedoličnog lika preobratio?
Gde mu je spokoj nestao,
s đavolom li se sastao
te je od straha zadrhtao?
Vidi li igde spas,
lupiće li, za sobom, vratima: TRAS,
podići visokim C glas?
Kad dušu nemirnu na drumu života ogoli,
vest iz kuloara otvori u pokušaju da je obori,
da li će nestati nemiri?
Da li će sve redom da postroji,
sebe da ružičastom bojom oboji,
da komentare pozitivne o sebi broji?
Zašto ga istina ne zanima,
zašto ga znoj stida ne obliva,
dok se trudi da od crne, ako ne bela, bude bar siva?
Kad se niti tanje, ljubavi je manje
U najvećoj ljubavi,
nema dovoljno vremena za pesme,
zato se one pišu kad ljubav malo zgasne,
a onda primetiš i da su ti ljubavne cipele,
u špicu, poprilično bivale tesne,
uočiš i da sjaj oka gasne,
da slabi stisak ruke,
da ne pratiš dovoljno partnenove zvuke,
ne dangubiš na njegove želje,
činiš mnoge stvari van njegove volje,
počinješ da sumnjaš da je lepše u dvoje
kad se tanje niti, koje prvotno, dvoje spoje
i život im u svetle tonove oboje.
Kritična stvarnost
Ljude u egzistencijalnom grču
ne diraj dok hrču,
pusti ih da prespavaju vreme slavlja,
da izbegnu nova razočarenja,
ne ruši im nadu iz sna
makar ih samo na kratko zavara,
po buđenju ˗ opet, generira se slika prava,
za one koji ne bi zgazili mrava.
10.1.2025.
Snežana Marko-Musinov
