Драгутин Минић Карло – Осећај за правду
Уважени судија Правдољуб Агатоновић се већ данима осећао лоше. Мучило га је нешто необично, ни сам није знао шта је то. Изгубио је апетит, који га је дотле сасвим добро служио, ноћу се будио у зноју, у кући и на послу био нервозан… Све док није само наслутио у чему је проблем и потражио помоћ изабраног лекара.
– О чему се ради, годподине судија_- питао га је доктор.
– Не знам тачно, докторе, али као да сам изгубио некакав осећај.
– Мириса?
– Не.
– Укуса?
– Не, не, докторе, него као да сам изгубио осећај за правду – најзад је и њему синуло.- Да, то је то, немам више осећај за правду, а као што знате, од тога живим.
– Па, како се то манифестује- био је радознао доктор.
– Оно што се тиче професије, то је сасвим у реду. Надлежни су веома задовољни мојим пресудама. Поготово они са највишег врха, којим сам испуњавао све жеље, да не кажем наредбе –објашњавао је судија.
– Да, да – климао је главом доктор- У ствари, ви жудите за аутономијом , која вам, недостаје.
– Да, докторе, то је то – тргнуо се судија.- Има ли ту лека?
Доктор је размишљао неколико тренутака, а онда као да му је пала нека идеја на ум.
– То је све зато што сте се уклопили у савремену друштвену атмосферу. Зато вам пртедлажем радикалну терапију. Изударајте првог пролазника, по могућству неко дете, опсујте полицајца или, што је можда и најефектније, ударите аутом у други ауто, може и паркиран…
– Докторе, па ви ми предлаажете да заглавим затвор? – био је судија запањен.
– Да, баш то. Неколико дана или недеља проведених међу робијашима и вратиће вам се осећај за правду. У затвору влада атмосфера правичности. И тамо има неки морал, за разлику од оног у којем живимо. И сви они имају истанчан осећај за правду, стицајем околности , додуше.Пробајте, осетићете олакшање.
– Докторе, можда сте у праву. Пробаћу ту терапију. Хвала и довиђења- рекао је судија сигурним гласом.
Доктор га је испратио и завалио се у столицу, задовољан што је неком помогао, кад га прену јак звук ломљаве лима. Потрчао је прозору и видео доле чудан призор. Судија, који је стајао поред свог и докторовог полупаног аута, му је весело махао.
(Првонаграђена прича на четрнаестом Фестивалу сатиричне приче)
