„ПИЈАЧНИ ДАНИ“ Миленка Мира Шарца
Избор афоризама
Неписмени најдуже владају. Тешко их је прочитати.
Жирију су донијели одлуку.
Пробили смо лед. Дајте нам појас за спасавање.
Ако вас боли истина, онда сте на путу оздрављења.
Воде нас слијепци. То је очигледно.
Прочитани узалуд збијају редове.
Не таласајте! Брод тоне!
Власт је повукла одличан потез. Матирани смо.
Криминалац се огрнуо државном заставом. Сада дјелује репрезентативно.
Продукти вишегодишњег испирања мозга су чиста глупост.
Највише је жртава на путевима новца.
Мијењам богато искуство за богатство без искуства.
И сиротиња држи до части. Немање нема цијену.
Џаба смо се борили лавовски. Опет смо испали мајмуни.
Преједени политичари губе на тежини!
Власт се оградила од народа.
У посрнулој држави грађани се најлакше спотакну.
Штета што је умро. Могао је да буде живи примјер.
Крао је у сваком времену. Сада је ријешио да то орочи.
Вођа је испунио наша очекивања. Опет је слагао.
Наше историјске побједе оставиле су поразне последице.
Толико лудих нас је морало опаметити.
Свима сам опростио. Помирио сам се и са судбином.
Изгубио сам живце. Тешко поштеном налазачу.
Глобално отопљавање је само врх леденог бријега.
Мислим, дакле нећу постојати.
КЊИГА СВЕВРЕМЕНИХ АФОРИЗАМА
(„Пијачни дани“, Миленко Миро Шарац, 2025)
Књига „Пијачни дани“познатог, и на књижевној сцени све присутнијег књижевника Миленка Шарца, нови је очекиван и препознатљив бљесак ума бескомпромисног мајстора кратке форме, који буди наду да афоризам као књижевна форма не може и неће изгубити снагу и смисао, колико год нам обесмишљавали животе и све оно за шта се боримо свјесни или несвјесни да тога заправо одавно нема. Ове сентенце мисаоно и умјетнички до савршенства извајане, прецизно избрушене до рјешавања сваке сувишности стрпљиво су ткане с намјером да се не прескочи нити једна антиврлина, антивријеме, антистање или антихерој, да се не дотакне и жигоше на неки нов и до сада не третиран начин, тако да би могли сматрати наивним став да постоје истрошене теме које су већ обрађене на све могуће начине, на које се могло нешто саопштити, или се иновативно према њима одредити. Овдје првенствено мислимо да појмове попут политике, државе, народа, рата, мира, човјека, брака, жене, а да не говоримо о поштењу, вјерности, искрености, љубави, мржњи, лажном моралу, похлепи, корупцији и многим другим девијацијама, манама, антиврлинама, или лажним осјећањима која су од памтивијека до данас безброј пута и на безброј начина дотицана свакојаким књижевним и другим умјетничким зах- Миленко Миро Шарац 6 ватима и формама, због чега озбиљног ствараоца тјерају на опрез у прилазу и избору, у жељи да се нешто ново, или нешто другачије из тог стваралачког напора роди. Није изненађење, када је Шарац у питању, што је у овој збирци баш на тим темама, појмовима и изразима бриљантно достигнут неки нови хоризонт који помјера границе не само његовог стваралачког домета у овој књижевној форми, него засигурно и вриједност афористичког израза на овим просторима, како у локалном, тако и у знатно ширем, макар ре‑ гионалном контексту. У прилог изнијетом недвосмислено говоре, сигуран сам, његови нови антологијски афоризми који ће надживјети слику из огледала нашег времена, попут: „Није исто. Неки су се опекли, а неки опарили“, „У дијалогу глувих изнијето је пуно нечувених аргумената“, „Гдје год да вам је матица, тамо вам је и трут“, или „Ајнштајн је био српски зет. Касније је и то постало релативно“, као и на десетине других. Књижевник Шарац, на пољу хумористичко сатиричног стваралаштва, афоризам доживљава не само као импулс ума, већ и срца, дајући му снажан индивидуални печат свога поимања смисла постојања, борећи се на тај начин за право на могућност трајања и опстајања у све хаотичнијем свијету, у коме је истинска нада у некакво боље сјутра и срећније дане више бљесак праведничке жеље, неголи снаге чистог ума и суптилности интуитивних опажања. Он се више бави реалистичким окружењем, неголи метафизичком 7 ПИЈАЧНИ ДАНИ занесеношћу Вјечним темама, достижући на тај начин ону праву мјеру између тихог постојања и настојања да се наш глас чује, без дистанцирања од било које, па и личне одговорности што је све такво какво јесте у друштву и животном окружењу у коме нам је суђено да остављано трагове на себи својствен начин, па ма колико они били видљиви или невидљиви. Само уз назнаке „маскиране резигнације“ Шарац то овдје најбоље потврђује и другим антологијским афоризмима, попут: „Основи задатак наше будућности је промјена прошлости“, „Ово са глобалним отопљавањем је само врх леденог бријега“, „Док су распетљавали чвор, сачекала их је омча“, „Није се oн служио подметањима. Подметања су служила њему“, „Пијани од власти најбрже отријезне народ“, или „Чекајући боље дане стигле су нас године“… Овом збирком, уистину стваралачки зрело приређеном и тематски и значењски заокруженом, аутор је само обогатио свој бриљантни афористички израз започет „Рафалном паљбом“ и „Пописивањем жртава“, јер је са вјешто одабра‑ не дистанце са које се то најбоље види, чак и иза линије нашег хоризонта хируршки прецизно и стилски беспрекорно описао и „пијачне дане“, али не наших или неких иних локалних пијаца које свакако нуде својеврсна надахнућа, већ ове „замућене“ пијачне дане Свијета као глобалног села, гдје се ријечи све чешће не користе, већ злоупотребљавају да би се ништа представило као нешто, а не да се нечему, макар покуша дати Миленко Миро Шарац 8 смисао, како је то несумњиво на оригиналан начин и надахнуто, овдје постигнуто. „Све смо вам обећали. Шта још хоћете од нас“, последњи је афоризам у овој збирци, после чега је озбиљан ризик даље писати афоризме, макар на политичке теме, с намјером превазилажења себе као ствараоца, на том „клизавом терену“.
Владислав Влаховић
Овом збирком, несумњиво је, Шарац само потврђује раније стечено право да се осјећа комфорно на мјесту на које га је снага и оригиналност његових афоризама поставила, на недовршеном списку мајстора ове књижевне форме, започетим Хипократом још прије више од двије и по хиљаде година, а који се неће завршити све док људски род не изумре због „сазнања да је све речено и све измишљено.“ Истинску свевременост ове збирке и њену несумњиву вриједност и стваралачки домет не може измјерити ни једна критика, а нарочито не ова данашња која се дистанцира од свега, па и себе саме и која се кључно бави питањима који је жанр вреднији а који је мање вриједан или упитан као књижевно жанр, без обзира што су се и многа имена великана свјетске књижевности прославила и потврдила кроз различите жанрове, па и афористички израз, по чему су најчешће и највише спомињана широм земљине кугле. Биће интересантно испратити како ће ова збирка проћи на будућем компетитивном плану и хоће ли се потврдити оно што је својевремено Александар Баљак луцидно примијетио да „наши критичари читају романе, приче, пес- 9 ПИЈАЧНИ ДАНИ ме, драме, есеје, књижевне критике, путописе, али строго пазе да им у руке не дође нека књига афоризама. Јер се не зна какав погубан утицај на њих и њихов стил може имати читање афоризама.“ Упркос таквом „ризику“збирку афоризама „Пијачни дани“, са стваралачком одговорношћу препоручујем сваком истинском љубитељу литературе, а нарочито онима који је неће читати само зато да би видјели да ли ће у њој гдје „налетјети на себе“, него онима који ће у њој препознати „оно једино што није туђе, а то је наше вријеме“ и на тај начин је прихватити и враћати јој се, као свом али и свеопштем трагу у времену. У увјерењу да ће озбиљни издавач, али и неки од мецена књижевности и умјетности са ових наших простора у овој збирци видјети шансу да уложе у свевременост и истинску снагу културе, користим прилику да ову збирку и њима препоручим, а књижевнику Шарцу да честитам на уложеном напору и сигуран сам остварењу које ће допринијети да учврсти позицију регионално значајног аутора хумористичко сатиричне књижевности, те да Пљевља као локална заједница у којој овај аутор живи и ствара додатно ојачају авангардну улогу коју већ деценијама имају у области хумористичко сатиричног стваралаштва.
Владислав Влаховић, књижевник
ПЈЕСНИК У ГОСПОДСКОМ ОДИЈЕЛУ САТИРИЧАРА
(О поезиј „Пијачних дана“ Миленка Мира Шарца)
Када би у најкраћем требало описати Миленка Мира Шарца у свијетлу његових књижевних остварења рекао бих да је прије свега пјесник у господском одијелу сатиричара. Ако прочитамо само неколико стихова из збирки његове поезије неће нам бити потребан посебан оглед или доказ да ову тврдњу и доказујемо. Његова поезија јесте по својој форми класична, по језичком богатству разноврсна, а по мотивима завичајно и архетипски аутентична. Са позиције та три принципа она се шири ка универзалним видицима и видиковцима и то је увијек најбољи пут за ствараоца који долази из амбијента српског језика у коме још увијек одолијевају епски начини мишљења, говорења и вредновања. Витална епска поетика која једнако смијешно и једнако озбиљно саопштава кратку и јасну истину у поезији Мира Шарца се судара са поетиком савремених друштвених и књижевних стремљења. Оно што је утемељено у језику и у колективном памћењу ће несумњиво побиједити на поетском плану. Оно друго ће однијети побједу на пољу ревије идеолошко‑политичких догмата. У том судару са извјесним исходом, који је пјесник прихватио као свој и наш колективни усуд, свија се гнијездо језичког парадокса из кога узлијећу афоризми Мира Шарца. Миленко Миро Шарац 12 У атмосфери општег пазаришта ка коме стреми и гледа цијели свијет заслијепљен шареним лажама које бљеште на тезгама, у општој вреви и буци у којој нико никога истински нит слуша нит разумије и гдје су суштински сви тако сами и беспомоћни, непримјетно се у малим љускама смисла замећу и излежу стихови. Када говоримо о Шарчевим афоризмима намјерно их поистовјећујемо са стиховима и поезијом, јер је наш поета један од оних ријетких који остаје вјеран античком препознавању афоризма као поетске врсте. Дакле, афоризам за Мира Шарца није успутна досјетка и шала, већ поезија. Она врста поезије која се огледа у језгровитости језика и у дуго просијаваној мудрости у чијем сијању најчешће учествују многи, чак и читаве генерације. Отуда Шарац није заједљиви циник или скептик, већ трпељиви и храбри стоик који зна да мимо пијачног простора и времена постоје и други простори и друга времена у којима се зацарила врлина. Ка тим сферама узлијећу и његови афоризми у непоколебљивој нади да ће тамо некоме однијети поруку да постоји бројни и заблудјели пук који је бескрај Творевине свео у кругу непрекидне трговине, који на трговишту полаже жртву у облику човјекове личности, али и који вапи за смислом и спасењем.
Јанко Јелић
Кроз ту племениту и готово немогућу замисао откривамо да афоризми Мира Шарца траже сакривени узрок поретка или „беспоретка“ у коме је заробљен становник пијаце, да не кажемо грубље „бувљака“. На крилима језика и по траговима његових 13 ПИЈАЧНИ ДАНИ парадоксалних путања Шарац тражи оно мјесто гдје смо се ми свјесно или несвјесно преварили и одрекли се Логоса, мјесто са кога је могућ бијег у пређашњи лик и у пређашњу слободу. Мјесто гдје смо поклекли пред оним вјечитим тргов‑ цем за кога Његош вели да „ти лаже са осмјехом“. Неће Шарац остати слијеп ни за остале лажи и лажове, али ће свакако простор смијеха препознати као бојно поље отворено за њега и његову поезију. Загледан у трговчев осмјех, прозревши његову лаж, Шарац ће се одважити да га надмудри чашћавајући га бесплатно својим минутом ћутања. У свеопштем сајму испразног и заглушујућег изношења мишљења и ставова тај минут ће бити отрежњујући за покорене слушаоце и нерешива енигма за професионалне и добро плаћене, неписмене или полуписмене говорнике. Уосталом, биће то дрскост коју само књижевност може да приреди владаоцима и њиховим епигонима, али и изненађеном читаоцу. Са радошћу ту племениту дрскост пре‑ поручујем читаоцима и издавачима који желе да побјегну са пазаришта.
Јанко Јелић
