Ninus Nestorović – Zapisi
ČOVEK KOJI JE ODRŽAO SVOJE OBEĆANJE
U Jabuci, pokraj Pančeva, 22. oktobra 2009. održano je književno veče. Moderator je bio legendarni Zoran T. Popović. Gost Ninus Nestorović. Sala Doma kulture „Kočo Racin“ bila je puna. Sva sedišta popunjena. Stajanje takođe.
Sve je počelo ustaljeno. Klasično veče srpske satire. Domaćin me hvali… ja čitam aforizme… publika ćuti… i sebi u bradu komentariše ono što je čula…
Posle dva kruga hvaljenja i čitanja priupitam publiku: „Da li je ovo što se danas dešava u Srbiji dobro?“
Probudi se prvi red… u njemu je bio i novinar Edvard Jukić (koji je sutradan napisao tekst o toj književnoj večeri i objavio ga u novinama).
„Lupali smo šerpe, lonce… duvali u zviždaljke… a sada opet ćutimo“Probude se svi osim jednog čoveka. On je sedeo u poslednjem redu… skroz levo. Pognuo se. Ćuti.
„Svi su podigli glave. Samo vi niste“, obratim se ja njemu. „Samo vi ćutite.“
„Slušaj momak, ti iako si Novosađanin, trenutno si u Beogradu… ali nećeš još dugo tu biti! Vrlo brzo završićeš u Paraćinu!“
Kako je rekao, tako je i bilo… 12. marta 2010. prebačen sam u Paraćin!
Svaka mu čast! Rekao je I održao obećanje…
Jedino mu zameram što je posle toga što je rekao ponovo pognuo glavu… draže bi mi bilo da me je gledao u oči.
Ja sam mu samo tiho odgovorio, neverujući u ono što čujem: „I Paraćin je za ljude“…Šest narednih godina radio sam u Paraćinu…Te, 2010. rodila se Tea… ali, to je već neka druga priča….
CEKAISTA
Pre mnogo, mnogo godina… što bi bajke rekle nekada davno… održana je u svečanoj sali Matice srpske (godišnja) Skupština društva književnika Vojvodine. Skupštimom su predsedavali Jovan Zivlak i Miro Vuksanović.
Tom svečanom događaju prisustvovalo je mnogo književnika (uglavom starijih od sedamdeset godina).
Kako je i red predsedavajući su održali pozdravne govore, a onda su pravo da nešto kažu dobili i svi okupljeni.
Strpljivo sam čekao da dođe na mene red. Držao sam visoko podignutu ruku i čekao da me prozovu.
Međutim, pošto ni posle poslednjeg govornika predsedavajući nisu hteli da me prozovu, ustao sam i pitao zašto i meni, kao i ostalima, nije dozvoljeno da nešto kažem. Gospodin Miro Vuksanović me je bezvoljno prozvao za govornicu i rekao da iako su svi ostali imali po pet minuta da se obrate okupljenima, ja imam samo dva! Kaže predsedavajući da je meni i to dovoljno!
Stadoh pred mikrofon. Rekoh da je lepo što su se tolike sede glave danas ovde okupile, mada bi mi isto tako bilo drago da je bilo i mladih ljudi (kažu da na mladima svet ostaje). Pomenuh i gozbu koja će biti upriličena pre glasanja za predsednika i kako je to lepo i plemenito u ovim teškim vremenima nahraniti gladne pisce. Rekao sam i to da će okupljeni to plemenito delo sigurno imati u vidu kada budu glasali.
I… KLIK!
Isključiše mi mikrofon! Ali, ni to predsedavajućima ne bi dosta, nego mi rekoše da sam CEKAISTA!
Potom je usledila tišina, pa gozba, pa glasanje…
Siguran sam da znate ko je pobedio…
