Петар Пајић – Типар 2003.
Петар Пајић ( Ваљево, 1935 – Београд 2017) дипломирао југословенску и светску књижевност на тадашњем Филозофском факултету у Београду.
Припадао је групи неосимболиста, заједно са Бранком Миљковићем. Добио је више награда за поезију и прозу. Објавио је више књига поезије, прозе и сатире. Књиге песама: „Дан“ (1958), „Љубав у брдима“ (1962), „Песме“ (1967), „Чисто доба“ (1968. и 1990), „Светле горе уз мора“ (1978), „Ако порастемо до звезда“ (1981), „Ослобођење Ваљева“ (драмска поема), „Србија је на робији“ (2002), „Београдска јабука“ (2003), „Најлепше песме Петра Пајића“ (2004) и „Кад су Срби читали ушима“ (2009, 2017,).
СРБИЈА
Ја сам био у Србији
Србија је на робији.
Леже Срби у кафани
Што пијани, што заклани.
Леже Срби украј друма
из главе им никла шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.
Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.
Србин само из ината
секирчетом млати брата.
Док на гробље брат се сели
Србин сав се снвесели:
Празно му уродној кући –
не може се ни с ким тући.
Жао му је брата, свега,
а досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
узме штрањку – обеси се.
Све ус српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете –
пошли Срби да се свете.