Александра Вуковић – ИМЕ
Јуче, а ка сваки дан, не знам што да чиним, нервозан ка пас од ујутру, још ништа од онога посла у колектор што га чекам од избора, све данасће сјутраће, ајде реко до кафића да свратим, пиво макар једно да попијем на ову негативу и врућину, и одем неђе око шес поподне, убашту, ладовина брате, макар нешто позитивно. Таман сједох кад ево ти га комшо. Не могу му име написат, знали би о ком се ради. Ђе си комшо, што се чини комшо, сједе за мој сто, а мени мило, нека виде да воли са мном пиво да попије. Не питам га ништа о његовом шефу. Блам ми, ђе да га питам, сјео човјек пиво да попије, нема вожњу до сјутра у подне, а ја да одма навалим с колектором и мојим послом. Него почесмо о политици, о овим покушајима урушавања државе, наприча ми неких детаља, свијест да ти се помути, да не повјерујеш каквих олоша има. Прича, прича, ја понеку убачим, што ја да причам, окле ћу причати на те теме, нијесам ти ја у та друштва ђе се о томе прича. Ма десет минута није прошло како је сјео, поче свако мало конобар пиће одових, пиће одоних, пет тура најмање, онда и ми звасмо, није ми се звало, али што ћу, не могу се брукат. И пописмо добро, напунио се сто флаша, комшо не воли да конобар односи флаше. Видим ја неђе око девет да он о нечему размишља. Тачно сам га провалио, нешто би да ми рече, застане, погледа ме, али ништа, опет настави ону исту тему. Једног момента прекиде причу једно минут и погледа ме. Вели, знаш што, нешто ти морам казат. Онај твој посо у колектор, неће бити онако како су ти обећали. Момка једног оће ту да убаче, Рожајац, има везу, сестрић снахе мојега шефа. Вели ми шеф један дан онога ти комшију нећемо запошљават. Добар је он момак, али ђе нађоше оно име да му дају. Немања. То много о тој фамилији говори. Ја ћутим, вели комшо, није ми право, али неђе разумијем шефа. И ти твоји, ђе нађоше Немању!? Ај да су и Душан и Милош и Милутин, било је бораца ноба с тим именима, и народних хероја, али Немања! И Милорад би боље било, јес србијанско ка ниједно, прочетничко, што би се рекло, али може да прође. И Милан. Ено видиш Роћена, никоме не смета. А онда још нешто имају за тебе, вели шеф како ти је отац ишо на славу код некога муповца са сјевера, а ти муповци, вели, послије три ракије почну наново да кољу Мурата на Косово. Вели шеф да имају информацију, и имају сигурно, шаљу ти они своје људе по тија слава, да су пјевали неку пјесму што иде о Милошу реци право јел се Мурат копрцао, тако нешто, замисли, и ми ти оћемо у Европу, и вели није твој отац пјевао, али није ни реко немојте. Но знаш што ме повриједило и што ти ово све причам? Док ми је то причао, шеф за те муповце што су били на славу рече власи. Ја га погледах, он то примијети, вели извини, не мислим ја то за тебе, тебе свака час, сматрам те својим човјеком, ја му рекох а нема везе, нијесам се ја увриједио, мени је час што ви имате повјерења у мене, али би ми тешко, појма немаш. Јес да су они велики борци за ову државу и да је чувају од ових наших олоша, али то власи ме забоље, мајку му јебем. Зато ти ово причам, иди, брате, у муп и промијени то име. Онда ће морат посо да ти дају.
Дођох кући око једанаест. Дошло ми да убијем онога мојега оца. Нагрдио ме именом и још по слава пјева о Мурату и копрцању. Ништа, реко, сјутра идем да промијеним име. Потпуно су у праву што неће да ме запосле. Немања. Е нећеш га се више звати Немања, ја ти гарантујем. До три ујутро сам се преврћа по кревету. Не знам које име себи да дам. И онда ми паде на памет. Имо је мој ђед неког брата од извањег стрица што је био у Америку и много је помогао фамилију, а није ђеце имао. Звао се Мираш. Таман ћу себи дати име Мираш по томе ђеду, а ови ће мислити да сам га дао по овоме садашњем Мирашу. И заспах задовољан, свиђе ми се то Мираш. И ваљда како ме та прича била оптеретила, плус оно пиво, почех ја да сањам како сам отишо у неку службу, не знам бјеше ли муп или општина, и попунио формуларе да оћу име да промијеним и као прошло неколико дана и одем ја по нова документа, а све размишљам о трошку, у сан размишљам како сам без цента остао, и дођем у ту службу, она жена ми даје документа, а иста она судија из државног удара, главу јој откинула, и ја задовољан гледам личну карту, кад оно на њу не пише Мираш. Не пише Мираш но пише Ристо. Што ви је ово Ристо, питам ону жену. Шта што ми је, то си написо у захтјев. Није тачно, ја сам унио Мираш нијесам Ристо. Јеси богами, ево ти папире па види. И показа она мени папире, ја гледам, мој рукопис, мој потпис, штампаним словима, латиница, још се сјетих у сан да сам пазио да оно џ у моје презиме напишем дж а не ђж, то ми је на задње изборе скренула пажњу једна наша, вели не смета мени, није то битно, но нам се ови четници послије спрдају да су нам неписмени партијски кадрови, и што да радим, велим могу ли ја ово опет промијенити, ово је грешка, а она жена из државног удара вели можеш, али мораш опет платит трошкове.
Пробудио сам се узној, ко да је неко канту воде на мене просуо. Устадох, гледам на сат, већ ми касно да идем на те шалтере. Ај реко сјутра ћу, данас нисам низашта. И скувах кафу, уђе отац, вели што чиниш, хтједох да га искулирам, али не издржах, реко ништа, гледам Мурата како се копрца, каквога Мурата вели он, шта каквога, онога твојега што посо због њега нећу добит. Отац изађе, вели овај је или пука или се надрогира. И тако сједим, смучило ми се и на Мурата и на оца и на ону жену из државног удара, кад телефон. Непознат број. Ало, ко је, кад оно комшо. Обрадовах се, реко можда има нешто ново за посо, али комшо ме зове по другом питању. Вели слушај, да ти на памет није пало да оно од синоћ некоме помињеш, задње ће ти бити. Реко ада нећу, комшо, лагано, ђе да помињем. Вели он немој ти мени лагано, него добро упамти, ако зуцнеш што, ја ћу секундарно сазнат. Ја опет ада не брини, комшо, распричао се ја, не схватам да ми је спустио слушалицу. А ђе да помињем, размишљам, никоме више ја ништа не помињем, прислушкују и телефон и интернет и станове, један дан сам се свађо с оцем, вели ми он ако умрем нећете ме моћи сахранити, пара за ковчег немамо, кад сјутрадан на фејсбук реклама, имаде ме кап погодит, слика ковчега, вели наручите повољно преко алиекспреса.
И још ми се више смучи. И на комша ми се смучи и на колектор, реко у себе е баш нећу да мијењам име, што бисте више, да се назовем Мило или Филип или Тарзан, јели. Тарзан би вам било добро, јели, врхунско, е нећу без сестре.
Смирио сам се тек вечерас. Узех пиво у воли и баш ми леже. Ништа, што ћу, сјутра ћу поранит. Мираш. Слаже ми се и са презименом, или сам се навико због тога извањега ђеда.
