Милко Грбовић – ЧАРНОВАЊЕ
Опет за нас колац шиље,
то баш нешто ново није,
под чије ћу ја окриље
где ћу сада, Арсеније?
Kо и онда, опет за нас
палацају исте змије,
како јуче, тако данас
пут под ноге, Арсеније.
Огњишта нам запретена,
стрњике нам голе труну,
на која нам сад вретена
судба преде црну вуну?
У чије ће сада јасле
да Марија сина скрије,
кад су наше свеће згасле
где су лучи Арсеније?
Испијени сумњом истом
одакле смо, ко смо, шта смо?
Док се други ките листом
ми још и не проклијасмо.
Ветар нас ко лако семе
свуд развеје и премеље,
други давно дигли слеме
ми немамо ни темеље.
Рана наша свеболећа
огрезла у живе красте,
шта за ова три столећа
ми не знасмо, а ви знасте?
Нити веру нит’ неверу
не разлучих вактом овим,
на коме ћу ја северу
да свој усуд одјуговим?
На северу ти се згреја
пред југовом зимом љутом,
где је моја Сент Андреја
да ме згреје својим скутом?
Опет нам се видик мути
– и то знано од раније,
опет некуд маме пути
куд нас воде, Арсеније?
