Владислав Влаховић – Славни писац
Све је било у реду док сам своје опсервације претакао у афоризме, пјесме и приче. Почео скрибомански, па све колебљивије, до сумње да сам уопште неки писац. Међутим, уђе човјек у године које стручњаци називају климакс, а моји мудри Ровчани, „пандрц.” Нема свињарије, нити дна до кога можеш, да те бар неко не аболира: „Шта ће јадан човјек, луде године, ухватио га вјероватно пандрц.” Прихватао бих, уз резерву, везано за границу између „идиотизма” и „пандрца”. Додуше, вјеровао сам да се то само другима дешава, до ноћи моје несанице, кад сам, ничим изазван, нагло умислио да сам славни писац.
Брига ме било у јутро је ли то идиотизам или пандрц, већ сам кренуо обилазити: издавачке куће, библиотеке, редакције, министарства…
Елем, негдје чули за мене, негдје ме знали из виђења, а негдје би, из пуке пристојности, процијенили да сам им од некуд познат. Брзо бише ме „изгуглали”, после уљудне молбе да поновим како оно рекох да се зовем. Неки би понудили кафу, неки столицу, а неки чак ни чашу воде, правдајући се мјерама штедње. Епилог је свуда бивао исти: „Ове године у буџету немамо средстава за спонзорства и издавштво. „Будали довољно да се мане ћорава посла, па чак и престане да пише, закључио сам. Али, ђаво ми није дао мира. Смишљао сам алтернативе. Свашта се наметало, од тога да се замонашим, пробам са спортом или глумом, ауто-тркама, риболовом, ловом на поскоке… одавањем алкохолу, али само као „алтернативи алтернативама”.
Расијан сам дочекао ТВ дневник. Предизборна кампања, у знаку међусобних „чашћавања” партијских експерата, све до термина за метео прогнозу и очекивану најаву лошег времена. Политичка превирања, а лоше вријеме!? Опет лампица? Смјеста сам одлучио да се укључим у неку странку.
Избор је лако пао, јер ја и нијесам без за најбоље. Обневидио од несанице, једва сам дочекао зору, да на врата партијске ћелије банем међу првима, не знајући да тамо кад год дођеш, добро си дошао. Без треме и одлагања почела је права сеанса. Није било кикса ни са столицом, кафом, ракијом… Понудили су чак и да попушим. Како ме само помно пратио партијски секретар, док сам „пјенио” и клео се да сам њихов, али да ме опсесија да постанем славан писац омела да раније потврдим лојалност партијском књижицом! „Колика год да је чланарина, не правим питање” додао сам.
Одушевио се, као да је годинама само на мене чекао. Рекао је да није било потребе да се представљам, макар њему. Посебно ме гануо кад је дошапнуо да мисли да сам један од најбољих писаца данашњице! Иако је то на мене ђеловало као анестезија, хтио сам га некако прекинути, јер ми је било мало непријатно. „Немојте, молим вас, ја најбољи… ни у библиотеци, ни у министарству скоро да нијесу ни чули за мене, а не да сам, овај… ја”, проциједио сам, постиђено, али исто и пун себе. Само је одмахнуо да не „таласам” и повјерљивим тоном наставио. „Чему толика скромност? Каква библиотека, министарство, какви бакрачи! Везе они немају са културом и умјетношћу… Да је иоле боља политичка ситуација, до сјутра бих изјурио те незналице, али ето, тамо су по партијској директиви. Ускоро су, као што знаш, ови ванредни избори”, појаснио је, гледајући ме проницљиво. „Схвати да си геније, али нико осим мене није искрен да ти то каже, иако ти се диве. Видиш, био си на нашој посебној евиденцији и прије него си дошао! Но добро, о томе ћемо кад будеш спремнији за прихватање терета славе. Ево приступнице, потпиши и Бог да те види. Донио си историјску одлуку и за нас и за себе. Одмах се укључи тамо у мјесни одбор, пуно је неодлучних! Сад иди, стижу и други потенцијални чланови, па кад мало прође гужва, сврати да видимо шта даље.”
Рукујући се, помислио сам: „Какав диван човјек, а прати и стваралаштво? Који сам кретен па сам до сад чекао”, размишљао сам сједајући испред ТВ-а, да по навици отпратим Други дневник. Дневник као дневник: свијет – кризе, ратови, миграције, тероризам, несреће; вијести из земље – ванредни избори, корупција, блокаде саобраћајница, укидање накнада за мајке, смањење плата, вандализам; спорт – храбри Соколи опет испустили побједу, наш најбољи спортиста није имао среће у другом колу, а у првом је био слободан; метео – дугорочно лоше…
Таман, кад сам посумњао да је у питању реприза од синоћ, спикерка замоли за још један тренутак пажње, најавивши ексклузивну вијест управо стиглу из режије: „Поштовани гласачи, пардон гледаоци, владајућа странка данас је ојачана престижном групом нових чланова, на челу са славним писцем, који је, у складу са својим дјелима, желио да остане анониман. Хвала на пажњи и лаку ноћ.”
Остао сам забезекнут, размишљајући који сам био идиот, па сам толике године страћио пишући, а да претходно не потпишем!?
Сјутрадан, као прави партијски кадар, у све сам слијепо вјеровао и од раног јутра звао сада већ бивше пријатеље да видим јесу ли гледали дневник? Негдје око подне, кренуо сам у кампању „од врата до врата”, док ми се телефон усијавао од позива. Између осталог, био је и позив из једне издавачке куће, али сам их дрско одбио, док не прођу избори, пристајући једино на штампање мојих нових висит картица, за почетак, упозоравајући да то ни случајно не злоупотријебе за своју рекламу, али и да испод мог имена обавезно болдовано пише „Славни писац”.
