Перица Јокић – Славни писац
Он је тај и тај писац. И да ти не рекох, сигурно би га препознао. Мало је таквих за које нико није чуо. А њега сви знају по томе што га нико не зна. То је његов знак распознавања.
И кад ти неко каже, знаш оног писца, оног што га нико не зна, већ ти је јасно о коме се ради. Сада кад смо сигурни да га не знамо, лакше нам је да говоримо о њему. Написао је само један роман. Хтео је да има тачно 55 страница!
У ствари, у првој верзији роман је имао свих 555 страница! Тада је приступио скраћивању. Избацује све што би приповедање одвукло на неку другу страну (читај: што би читаоца одвукло на неку другу књигу!). Најпре је избацио описе природе. Сви знају како изгледа сунце, трава, буква… Затим је избацио опис сочног воћа. Није он од тих писаца који нас муче до те мере да нам вода пође на уста.
Коме то треба?
Радије ћемо засећи праву лубеницу, нек све пуца од једрости и мириса!
Кад је роман свео на 205 страница, скраћивао је даље. Избацује небитне установе као што су школе које није завршио, библиотеке које није посећивао, позоришта и опере које је избегавао… Скраћује објекте. Избацује солитере, оставља приземне куће. Избацује мегамаркете, оставља пиљаре. Избацује планине, оставља брда. Од брда „прави“ брежуљке…
А све због уштеде на простору.
Кад ни то није било довољно, окренуо се ликовима. Избацује све небитне. Неке рођаке који су му се замерили, девојке које га нису волеле, киријџије ако је већ прошао први у месецу, инкасанте ако су већ плаћени рачуни, поштаре ако нема писама…
Строго је водио рачуна да време радње није о неком свецу или празнику. Тако је избегао опис првомајске параде, на пример. Узима недељу! Тада се не ради, нема гужве.
Главни јунак не пије и не пуши.
Замислите колико пута није морао да описује припаљивање цигарета, па повлачење дима, па точење и испијање пића (а још ако се пије кап по кап)…
Главни јунак нема хоби. Не излази. Нема пријатеља. Нису му потребни. Он је у причи само да убије некога. Наш писац је најзад и главног јунака избацио јер се појављује тек од 56. странице!
Страница мање – више, рекло би се. Али замислите, евентуално, милионски тираж. Милион страница! А то умногоме поскупљује штампу. Дакле, морао је да лети и главни јунак!
То му је неочекивано помогло јер је роман аутобиографског типа. Такорећи, себе је избацио, а жртва је остала унутар 55 страница. Тако је обавио злочин, а избегао казну. Из разумљивих разлога није дозволио да књига донесе његову биографију. Због злоупотребе у крими службама. Нико није знао о коме се, заправо, ради. Ко је убица? Или, ко је писац? Свеједно!
Врхунац свега је да ни његов издавач то не зна. Издавач чак не зна ни да он пише. Зна само да се неко туда мувао док су словослагачи радили свој посао.
Сада га и они брину јер зна да су давно изгорели у штампарији, заједно са њим. Само се убица извукао. А извукао се зато што је он уједно и писац.
