Миладин Берић – Сатирична поезија
ТРАНСВЕСТИТ
Пригустило старом чика-Пери,
пензијица у џепу га сврби:
младо месо испод ока мјери.
Гладне очи – такви смо ми Срби.
Новембар је – она полугола,
ташница се преко лакта клати:
„Штета, чича, што немате кола!“
Свака роба мора да се плати.
Ту је близу и неки шумарак,
а у њему осамљена клупа.
Она стручна да подигне „чварак“ –
чичи срце као бубањ лупа.
Слабо свјетло допире са моста.
Њен дах храпав и на мушки личи?
„Објављујем прекид тешког поста:
Ајде, мала, примакни се чичи!“
Ухватио Перо силиконе,
па их гњечи к`о гужвару питу.
Са звоника задња звона звоне,
пола копља остало на штиту.
Дрхти рука док се спушта ниже,
скида минић, а испод минића
неко чудо поче да се диже –
није шејтан, али јесте кића.
Види Перо да је обр`о бостан –
онај зелен, што ће тек да зори:
„Новембар је био страшно постан,
зато морам, чича, и ајм сори!?“
Јекну Перкан к`о заклано јуне,
које ножу не да у врат ући.
Било како да сведе рачуне,
мораће се кући шепајући.
Није женско, а није ни мушко –
није ни Он, а није ни Она?
„Ја сам Душка, а зову ме Душко“ –
И даде му свој број телефона.
БРИТВА
Кад се гласа негдје на Истоку,
гдје државе непослушни воде –
сав је Запад у изборном току,
кобајаги под плаштом слободе…
Долари се тад силни не штеде –
Сорошови ил’ из Бијеле куће –
циљ је да се вође унереде
или барем да им буде вруће.
Тако оде Садам, а и Слоба,
Јанукович, пуковник Гадафи.
Од слободе не оста ни боба –
били мотор, а сада шарафи.
Довукла се звијер до Бијелих Руса,
па би хтјела без топа и тенка,
уз подршку оних из ануса,
предсједничку главу Лукашенка.
И женицу нашли као неку
да закука из сусједне Литве.
Њој је дато да подиже дреку,
а други ће да наоштре бритве.
Обојено доба се припрема,
филм из Минска на добро не слути,
пракса вели: звијер милости нема
кад се једном узму азимути…
…
Ако вођа Бијелих Руса клекне
кад се дигне завјеса од дима,
Бјелоруси биће попут Ђекне
плус Ханибал пред вратима Рима.
