Јанко Јелић – Веселинка
Шта ћу, Бог ме убио, овако сам навикао и сам ћу, изгледа, и вијек провести. А и нијесам сам. Заволио сам ово живо што имам таман ко да су чељад. Чудиће ми се, а и чуди ми се свак ко види колико ми се само мачака у ових неколико година око куће намножило. Сваке године се омаци по двадесторо. Ја то све некако храним, па после неко одлута, а неко остане. Ваљда се и оне некако међу собом договоре да нека одсели. С њима ти се дружим у ноћима. Милујем мачад, а савјетујем се са старим олињалим Зељом све док он не крене у фебруарску хајку, па га видим тек по који трен. Дође, наједе се, сав настрнуо и пропао, али се кући не задржава. Ево, ја остарах и изгубих снагу и вољу за сваким задовољством, а он јок. Он живи момачки, алал му вјера. Нека је бар неко из ове куће и од тога начина. Нека неко буде право мушко.
Три пса. А имао сам и кучку, Жују. И она се куцила по два пута годишње, па баци по петоро-шесторо, не знам куд ћу с њима. А жао ми да их бацам па онда молим хоће ли ко узети штене. Молим ко за себе, ко за севап, за спас. И, тако, узму добри људи понеко, али временом се село, а богоми и два сусједна, заситило мојом расом керова. Није ми било друге него да некуд макнем кучку. Узео је неки накупац. Вели, држи овце, па да му их чува. А ја се опет бојим да ме слагао. Ко зна куд ће је одвести и како ће јој бити тамо код њега. А гледала ме кад је водио таман ко чељаде. Ко да ме прекоријева и вели:
„Могао си ме, вала, још коју годину претрпјети, па бих и ја ко и све живо отишла с овога свијета. Замисли како би теби било да те, овако, неко да другоме у руке и да за тебе више ништа не зна и не пита. Но, тебе, кукавче, нема ко ни да преда ни да изда. Зато си сам и остаћеш сам ко горска кукавица васи вијек!“
Није рекла, јер говорити не може, али сам ја умјесто ње то понављао више пута и плакао горко ко да ми је најближе чељаде из куће изашло. Знам да сви мисле да сам луд, али шта ћу. Нешто ме је посјекла Жуја жешће но ишта у животу.
Говеда не бројим. Не смијем. Теле се, музу, доје, расту. А, опет, морам да их смичем сваке године јер немам снаге да освајам посао и да толико држим. И зато се трудим да их се што мање сјећам. Кад под јесен дође трговац зовнем рођаке те се с њиме погађају и продају шта они мисле да треба и колико треба. Кад све заврше зовну ме и кажу: „Дужан ти је толико и толико и донијеће паре тада и тада…“, а ја и не слушам. Само гледам да што прије заборавим тај дан и да ми случајно на ум не падне какво крупно и сузно волујско око које је мало прије потоњи пут видјело кућу и избу у којој се родило и подигло за невољу његову, а више моју. За нечији нож и ко зна коју трпезу. Крвник ли је овај човјек, Руко Небеска. Све би изио, од свега зарадио, и своју зеницу би продао, а како неће говеђу шију и реп.
С овцама се највише разговарам преко дана. Знам, свак би ми се смијао да ме чује, али мени се чини да су овце животиње баш од разговора. Мени блека највише ријечи људској личи. Ваљда оном бојом тона, чиме ли. А знају и да те саслушају. И појединачно, а и онако у заједници. Стану, осмотре те, па лијепо наћуле уши и слушају ко да оће добро да разаберу шта им велиш и да упамте шта им савјетујеш. Зато ти се ја кроз чобанство умутим међу браве па се сит изразговарам са сваком овцом појединачно, а негдје пред ноћ и онако групно. И у тим разговорима сам се са сваком упознао. Свакој знам име, годиште, навике, ћуд. А и њих ти има различитих, таман ко и људи. Човјек би се преварио кад онако види у буљуку, све сагнуле главу, иду за чактаром, пасу, рекао би нит шта знају, нит шта мисле. Али, вјерујте ме добро, није тако. Оне се само камуфлирају, а свака своју мисао има и своју потребу свиђа. Ево, на примјер, има нека Зрња, чикам тога мајчинога сина који ће потревити шта она намјерава кад дигне главу. Има јој сигурно преко десет година, сваки дан се виђамо и ја још нијесам успио да јој погодим намјеру. Па, рецимо, има и нека Чуља, ти би рекао она је потпуно глува. А, тек сам скоро открио да све чује, само се прави да не би послушала. Онда, има Рога, ти би рекао да је она ован по понашању, бије се и кочопери, скаче и прескаче ко да је јарац, а сваке године се близни и млијечи ко друге три. Још има ован, Мркаљ, кад му гледаш оно овнујско лице и очи некако би се истопио од милине и неке доброћудности у њима, а кад му окренеш леђа дође некакав ђаво у њега и он ти се лијепо залети па трас у бубреге, да те сломи ко трску. Више пута сам имао погинути од тога ђавола. Узмем нож и кренем да му пресудим, а он ме погледа оним умилним очима, некако тешко и једва чујно блекне и мени нож из руке испадне и ја ти се скљокам поред њега и почнем да плачем и да га милујем, па му се још извињавам и исповиједам. Кажем вам, чудна ти је и сакривена та бравља нарав. Колико сам људи срео што су живот међу бравима протурили, ниједан ту тајну открио није и тачно ће сваки на онај свијет однијети жаовицу што брављу загонетку није одгонетнуо.
Коња нит јашем нит товарим, само га водам не бих ли му нашао љепше и богатије мјесто за пашу. Да му је вода што ближе и да му буде завјетрина ако заноћи напољу. Шта ћу, кљусе остарало, садљиво, обагљивило, осипљивило, таман ко и ја. Само што мене нема ко да вода, понуђа и надгледа. Некад су такве ко њега убијали маљем међу уши, а понекад и под јесен одводили у планину да вуци омезете. Не би био гријех велики ни да ја с овим мојим тако урадим јер бих му муке скратио. Али не могу, па не могу. Мислим се, како би било кад би се тако с чељадима поступало. Како би било кад би мене тако неко млатнуо кад ми дођу те године. Најежим се од те мисли, стресем се и онда пожурим да коњу све пружим не бих ли му старост учинио што лакшом. Нека он бар сачека смрт ко што је људи чекају кад је ја, све су прилике, тако нећу и не могу сачекати. Нека га ту код мене, трпјећу га и дидолити ко да ми је род рођени док не крепа сам од себе.
Крмад одавно не купујем. Држали смо то некад док су ми родитељи били у снази. Али кад су поумирали ја сам се заклео да у мој обор крме неће крочити. Не зато што их не волим, не дао Бог. Волим ја њих можда и понајвише од свих бића и створења, али баш зато и нећу да их држим. Нећу да их мучим. Шта ти је крмећи живот, брате мили? Само мука и тјескоба. Убаце те у овај обор, између двије даске и ту лочеш што ти се успе, растеш, гојиш се и чекаш сјекиру међу очи чарне. Туга је то. Немаш ни дјетињства, ни младости, ни старости. И још ти пробију нос да им не би кварио глибаве сувозидине којим су те оградили и ухапсили једном за вијек вјекова. Ух, и сад настрнем кад се сјетим како ме једном давно пробудила крмећа вриска пред клање. Кунем вам се, не би ми теже било да сад видим и чујем да кољу чељаде. Знам, чудићете ми се, или ми вјеровати нећете, али то је јаче од мене. Не могу да трпим ни помисао на ту вриску и запомагање и зато кад знам да неко у селу коље крмад ја ти се лијепо спремим у госте скроз на други крај села, а остало живо позатварам, оставим му хране и воде и побјегнем све до вечери. Нек причају да сам полудио и да се утурам, ја ћу тако док могнем икуд мрдати.
И, шта бих ти даље дуљио, волим ти ја уопште све животиње и све живо. Све што мрда, гамиже, скаче. Све што дише, пјева или кликће. И птицу, и змију, и гуштера, и ону погану лисицу. Па и ону мртву глисту ми је жао згазити, и мраву пут препријечити, и скаквца пригњечити, и муве ми је жао, ако ме вјерујеш. Ја сам ти ко онај из нашег села што је причао да је једном заспао на ливади код оваца и, лежећи онако наузнак, оставио уста отворена колико је могао, а кад се пробудио из уста му излетјела препелица. Он се отреси, скочи, испљуни, па крени кући. Међутим, како је кући ишао, тако је препелица за њим летјела. Он је гони, плаши, гађај, али јок, препелица мало одскочи, али не одустаје. Онда он мало језиком по устима претражи и нађи чудо невиђено, у кутњем зубу, који је одавно био изједен и шупаљ, напипај јаје. Препелица снијела. Е, кад је тако, вели он себи, лећи ћу и зинућу поново. Он зини, препелица улети, па лези на јаје. И тако, препелица улијетала и лежала, па онда одлазила и опет се враћала све док се јаје није излегло. А после тога препелица опет пиле подизала све док једнога дана није из уста излетио повелики птић и отишао у свој препеличији свијет. Може бити да је тај стари лагао, али неких пута ми се чини да бих ја био спреман и тако нешто да отрпим и да вилица не састављам мјесецима само да не бих чиме повриједио или оштетио ишта живо.
Него, све ти ово причам због једне посебне ствари, односно животиње. Поред свега овога што сам ти набројио и изнио, ја опет највише волим кокоши. Имам ти пет кокоши и једнога пијевца. Имао сам их и више, него неку однеси јеина, неку покупи лисица, а нека сама од себе оде са овога свијета, ко и сви што одемо. И тако сам саспио на ово шесторо. А мени се још од малена учинило да ниједна животиња не личи на чељаде колико кокош. Или је можда боље да ти кажем обратно, човјек ниједној животињи није сличнији од кокоши. Не знам како бих ти то описао. Знам ја и видим, нијесам ћорав, да су то пернате животиње и да имају кљун и крила и очи раздвојене и уопште тијело које с нашим тијелом никако не личи. Али баш ме то и навело на таку помисао. Има нечега у кокошијем држању и кретању, у оном њиховом погледу и ставу, што ме подсјећа на мене и на моје сроднике, па и на све људе које сам у животу срео и видио. Ту сам мисао стекао још као дијете и од ње се не одвајам, ево, до старости. И тако сам у дјетињству, гледајући кокоши, почео да им надијевам имена, и то људска. Гледао сам их пажљиво и како бих постао сигуран да ми нека кокош личи на одређено чељаде ја бих тој кокоши по томе чељадету дао и име. Рецимо, једна, што ми прошле године крепа личила је на мога комшију Новака по томе што је била висока, протежена и сувоњава таман ко и он. И назвао сам је Новка. И умрла је од старости таман ко и мој стари добри комшија и то таман у исте дане. Па, нека друга ми је личила на сеоског одборника Гаврила по томе што је била брза и што је трчала исто ко и наш одборник од куће до куће кад треба нешто да разгласи или да покупи мишљење сеоских домаћина. И њој сам јој дао име Габријела. Затим, била ми је ту и једна што је личила на варошког доктора Слоба, те сам и њој по њему име дао. Кад се моја Слоба расквоца, ама нема тога ко може да каже да не личи исто као да разговијетно даје савјете, препоручује терапију и пише рецепте. Онда, да не заборавим, једну сам звао Учитељица, по томе што је десно крило спуштала таман ко да носи школски дневник, а шпарта некако маршовским кораком ко да улази у учионицу међу ђаке. Исто тако је ишао и дневник носио један мој учитељ, још је жив, па да га сад не помињем. И, да ти сад не нижем, чини ми се да нема човјека кога сам мало боље упознао да му нијесам нашао двојника међу мојим кокошима. У ствари, мислим да сам ипак у животу упознао више кокоши него људи, тако да су неке кокошке у нашој кући живот провеле безимене.
Али, све бих ти смио заборавити и све прећутати, али ово нећу и не могу. Међу мојим кокошима има једна што је особим. Најмилија међу најмилијима и најважнија међу најважнијима. Веселинка. Највеселија и најпаметнија кокош међу кокошима, а да је чељаде, не би јој било равнога ни на факултетима, ни у прламентима. Стварно је штета што она није човјек. Е, од ње бисмо имали вајде и имали бисмо се на кога угледати. Личи подоста на некога мога давно почившега ђеда Радоја што је био најпаметнији човјек у селу, трговац и најбољи домаћин. Тај је могао државу водити. И хтио сам јој по њему име дати, али сам схватио да ће ми се наљутити рођаци који су унуци тога ђеда таман ко и ја. Не разумију они то. Плитак је то свијет, главу би ми разбили прије него им објасним. Зато сам одлучио да је крстим по оном њеноме веселоме ставу. И отуда Веселинка. Е, вазда ми се веселила. То је мој понос. Понос мога домаћинства. Све што имам дао бих за њу. Нек све носе само да ми Веселинку не дирају. Е, брате мили, да је видиш кад се она ишета пред осталом кокошијом ордијом. Тачно је видиш да је рођено госпоче и да при њој има нешто мудро и отмено, нешто што многи људи ни сањати не могу. Па још кад она у сред оне њене господске шетње застане и загледа се негдје испред себе. Подбочи се и једва да дише. Замисли се и задуби у нешто дубоко и недокучиво. Ех, јадна јој мајка, да јој се отвори говор па да ми бар нешто од те њене мисли исприча, да бар нешто натукне, ја бих био најпаметнији човјек у селу. Ма, у каквоме црноме селу, у три села, у општини, па можда и у цијелој држави. Из оноликога мишљења и из онога погледа имало би се и шта рећи и шта чути. Ко би умио да слуша имао би шта запамтити и пренијети да и остали свијет чује и зна, а не ко што данас сви раде те нешто шапурају између себе и крију и што знају и што не знају. Моја Веселинка, одиста, не би крила, но што на ум то на друм. Чујеш нешто, јесте да је то кокош и да ми је ово помало срамота што причам, ја бих њу, да икако могу, ставио на неку функцију. Па, ево, право да кажемо, оно јесте да она зборити не умије, али макар видиш да разумије ствари. Видиш да се она бави нечим суштинским и да сваким кораком тежи нечему бољем. А, још уз то, што је наочита и отресита, па још ведра и оптимистична, бистра ока, и, тачно осјећаш, простодушна, једноставна, присна. Није, брате, смотана, туњава и смркнута, ко што их има имеђу кокошима и међу људима, посебно међу овима што се нешто, ко бајаги, питају. Бог ме убио овако аветна, ако ово озбиљно не мислим и да ме ко пита за предлог, ова би моја кокош водила овај наш народ и ја бих први за њом ишао па макар погинуо.
