Јанко Јелић -Прича о два чобана и једном вагану
Био сам сасвим мали када сам чувао стоку и уз вечеру са братом слушао причу. А прича вели:
Била два чобана, па чували и музли овце заједно и имали само један ваган за млијеко. Кад узваре варенику успу је у онај ваган и крену да вечерају. Млађи чобан се одмах прихвати кашике и крене да срка варенику, а старији му вели:
„Шта си, болан, навалио да сркаш тако брзо? Сркаш и моје и твоје, а како си бржи од мене, све ћеш ми уграбити. Није тако право.“
„А како је право?“, пита га млађи.
„Право је да подијелимо ваган по пола, па ти сркај своју половину, а ја ћу моју, и свакоме једнако.“, одговори старији.
„Хоћу.“ – рече млађи – „Како да подијелимо ваган?“
„Овако. Ево, да не би рекао да ћу да те преварим ти одреди гдје је половина вагана.“, предложи старији.
„Ево, таман овдје је половина вагана.“, умочи млађи своју кашику у посуду с вареником.
„Чини ми се да си добро одмјерио. Јеси ли сигуран да је ту?“, упита старији још једном.
„Јесам, вала, таман је овдје средина.“, сигурно ће млађи.
„Добро, онда. Сад кад си потревио средину, а ти држи границу док ја не посркам с моје стране вагана, па кад ја завршим онда ти сркај своју половину.“, настави старији.
„Може.“, прихвати поносно млађи, чврсто држећи кашику на међи.
А старији узе да срка натенане са своје стране. Сркао, сркао и све посркао.
„Свака ти част како си добро и поштено чувао границу. Ово одсад неће нико радити до ти.“, рече на крају старији и окрену се да спава.
Млађи оста да држи кашику на међи гледајући празан ваган и да се чуди како је поносан и непоколебљив граничар остао без вечере.
Тако некад, тако и данас, наравоученије се није промијенило: Без вечере ће остати онај који храбро кашиком брани границу, а вечеру ће покусати онај који га је на тај и подвиг наговорио.
