Јанко Јелић – Размишљање једног обичног директора
Наслонио се директор школе челом на дупло стакло ПВЦ-а што му га је прекономлани поклонила јапанска амбасада као донацију једној од најстаријих црногорских школа. Наслонио се и притиска све јаче главом док гледа у мећаву и мисли како је ту некад било оно обично примитивно и превазиђено прозорско окно са стаклом што се једва придржавало осушеним силиконским китом и зарђалим броквицама и стално је ландарало ако мало вјетра пуне. Кроз то стакло је студен пролазила ко кроз решето, а да се на њега овако челом подбочиш нијеси смио ни да помислиш, е би главачке излетио напоље да врат сломиш или да се бар закољеш на шиљцима и остацима поломљене срче. То није било стакло него паучина, мисли се директор. Ето колико се узнапредовало у ово мало година његовога директоровања. Најбоље се види то на овом прозору његове канцеларије. Некад се нијеси смио овоме прозору ни примаћи, а сад у њега можеш да упиреш колико ти воља и колико ти глава трпи. Не би да прегони, али на ово савремено окно би се и добар во роговима могао наслонити. Некад се зими није могло загријати ни да кречану наложиш, а сад само мало кликнеш на климу и можеш комотно у кратким рукавима само да ти не бане која од ових просветарских будала и излади ти просторију.
Баш су тешки ти људи, скрену директорова мисао на потчињене му колеге, све дудук до дудука, скупљен с коца и конопца. Кад на њих помисли ужасне се набрајајући шта све није морао да трпи и чини да би сачувао ову државу и њену власт. Какву све пестокупљевину није морао да запошљава и да пегла њихово незнање и понашање пред ђацима и родитељима, и то још да се хвали њима како су то све бирани кадрови. Младе и стручне снаге, а уза њих прекаљени и посвећени стручњаци у борби против незнања и неписмености и на путу просвећености. А каква је то просвећеност најбоље зна он који је морао да подноси и правда јавашлук и непослушност и да опет пред сваке изборе мора по сто пута да притврђује ту незахвалну просветарску банду да гласа. Такав ти је то нестабилни сталеж, не можеш се на њих ослонити колико ни на оно бивше стакло овога прозора. Дале им се прво дипломе, и то како је ко сам бирао и желио, па онда послови, па попуњене норме, па одговарајући распореди, па онда решења за стално, па некима и унапређења, и сад се све то наопако враћа. Што им се више давало они су све били незахвалнији. А сад се већ прејели и преврнули корито, сви нешто незадовољни гунђају, а и тачно их видиш да би се многи од њих радо увалили у ову његову канцеларију да се наслоне и прислоне своју блентаву и незахвалну фацу на овај његов јапански прозор који је с муком у једној кампањи искамчио, ни сам не зна како ни од кога, али зна да није било њега не би било ни прозора. Ни прозора ни ничега овдје не би било, ни школе, ни ђака, ни те професорске фукаре. Боже сачувај, можда ни партије ни државе не би било, најежи се од сасвим кратке помисли директор.
А, опет, покајао се, нијесу баш ни сви белајни просветни радници тако покварени. Има њих и добрих. Али, како се то некако потрефи, ђаво ће га знати, сваки који је добар и поштен, тај ти је обавезно глуп и тотално неспособан. Не зна ти поштени просветар, вала, ни одакле сунце грије. И са таквим ти је још највећа мука. Овоме поквареноме макар знаш понат, мораш га чврсто придржавати на узици и пред гласање му мораш нешто устурити да омасти брк и он ће ти бити миран неко вријеме, бар док не гласа. Али са овим поштеним блесинама не би се ни Свети Петар снашао. Ако им притегнеш узицу препадну се, а онда потпуно преврну свијест, до биралишта забораве како се зову и цијелим путем се правдају свакоме кога сретну. А онда се деси и да се тако избламирају, руке им се потресу пред бирачким одбором, забораве и помијешају знакове којим треба да гласају, а деси се, богоми, и да промаше број. Тако збуњенима не смијеш ни помислити да их пошаљеш да гласају на два бирачка мјеста, сваки тај сметењак ти је појединачно опаснији од цијеле посматрачке мисије Европске уније. А, опет, ако с њима урадиш другачије, попустиш им узицу и препустиш се њиховом поштењу онда те нађе нови јад, мораш их пратити у стопу јер се може десити да их свака будала која их путем сретне пресаманта и онако поштене окрене и убиједи да крену на суротну страну.
Ето, на шта ти је живот директора и његова јадна професија спала, да се креће и провлачи између чекића и наковња, између покварених и глупих које је сам запошљавао, мисли директор и учиње му се да низ стакло склиза једна капљица. Не, није то кондезација, то је суза, његова тешка директорска суза. Тако, само једном сузом, плачу несхваћени и напуштени руководиоци, они што су васи вијек ни на небу ни на земљи, без праве подршке и одоздо и одозго. А у ове дане поготову. Ево, ни на овај потоњи састанак код премијера није га запало да оде. Нијесу га звали. Било је пречих, ко и вазда, ко и увијек. Њега запало није да се примакне да чује изблиза и директно шта веле владајућа уста. Зна он добро да оно што пренесе телевизија није ни опушак од праве истине и разговора који се тамо иза тих обложених владајућих врата води. Зна он добро да је једна прича за јавност, а друга за власт и да је тамо увијек у једној руци ватра, а у другој вода.
Никада изговорио није, а да је могао и имао коме и да је имао одријешене руке и језик, имао би шта рећи. Рекао би како су његове колеге превртљиви људи. Непоуздани су у школи, то се бар зна, са свиме имају везе осим са школом. Али како су тек партијски несигурни, то је тек за причу. Пола оних који су се угурали пред новог премијера продали би партију за само једну годину мандата, за мало бољу отпремнину, а за још један пуни мандат и државу би са све заставом и грбом на пазар извели. Заборавна је та директорска каста, познаје је он у душу. Не памте они више ни мајку рођену, а камо ли министре и њихове помоћнике, оне људске громаде које су их на положај устоличавале и од њих правиле људе и елиту. Не сјећају се директори више паковања докумената и цртања диплома, не сјећају се монтираних конкурса и одбачених притужби и жалби. Све је то прошло и бивше, прашина и дим, а сад је битно сачувати намазан образ у очима нове власти и подебелу задњицу у било каквој државној служби. Јер још је рано за пензију, а ваља понекад и улицом прошетати, ако икако може слободно и без стида. Ето то су тражили ови што су се код премијера поређали, а не никакав штрајк. Да су стварно тражили штрајк њега би тај састанак запао, не бој се. И то би га, да се икако може, послали сама. Овако као што је сад сам и напуштен.
Ту, прије неки дан, било му је дошло да прекрати ово мучење и да поднесе оставку. И рекао је то наглас, чак се продрао, и објаснио разлоге зашто то чини, све таксативно, ставку по ставку. Уморио се набрајајући и на крају се заклео да је крај са његовим директоровањем. А кад је коначно сјео да одмори од силнога узбуђења и искрености схватио је да је радно вријеме већ одавно завршено и да је чак и одана чета чистачица кући отишла. Сам је био у читавој школи и, ето, кад је коначно одлучио да убије директора у себи није имао пред ким. И данас би опет да покуша, али му нешто не да. Нечему се опет нада. Можда се ствари преокрену. Ваља сачекати, можда се у Никшићу деси нешто… Па, и ако крену да падају главе директорске, дако бар овај пут његова не буде прва. Може бити да ће га бар за неко вријеме заборавити ови нови џелати.
Одједном поче позитивно да мисли директор и још се јаче припи уз своје јапанско дупло стакло, толико да му се и нос и лице разлијепише по њему и он у некоме заносу рашири усне у блажени осмјех, док му однекуд заискри сјећање на онај дивни дан кад се руковао са два Јапанца који су му кроз смијех довикивали:
„Сајонара! Сајонара!“
Који од њих двојице је био амбасадаор, ђаво ће га знати. Јапанци су ионако сви исти.
