Dušan Dojčinović – Čiča Draža po drugi put među Srbima, satirična priča
Đenerale! – Armijski generale, moliću lepo!!! – Ispravlja me čiča Draža. – Dobro, dobro, čiča Dražo. Znači, pristalica si! -pita me čiča Draža. – Pa, mislim da. – Ustvari ne. Ne znam. – Kakav si ti junak, kad se kolebaš sinko! – Pa.. Pa.. Pa.. Sve, nešto zamuckujem.-Idemo tako Knez Mihajlovom, a devojke, sve lepša, od lepše, a čiča Draža, se iščuđuje:“Pa gde su krenule, tako gologuze, gde su one skromne, devojke, i narodne nošnje- vutarke, i marame-šamije!? I vidimo grupicu simpatizera, zaorili su s pesmom:“ od Topole, od Topole, pa do Ravne Gore, sve su straže, sve su straže Đenerala Draže! „.. Čiča Draža se smeška, maše im rukama, skida kapu, sa kokardom, oni zvižde i aplaudiraju. – Moja Srbadija! – kaže ponosno, čiča Draža.- Jes’, jes’, dodajem ja, kao kakav šliht majstor.-I, tako u šetnji mi dođosmo, do crkve na Vračaru. – Hoću da se pričestim, kaže mi čiča Draža. – Dobro, kažem mu, i kucamo na konak, a otac prota Srboljub, iznenađen pojavom, čiča Draže, celiva mu ruku, umesto čiča Draža njemu, i celiva oca protu Srboljuba u čelo. – Jesi, postio, Dragoljube!? – Nisam, ionako na Ravnoj Gori, nisam imao bog zna šta da jedem! – A, konzerve Vermahta!? A, konzerve Vermahta!? – Đavo mi šapuće, ti su pomisli, izusti čiča Draža. Imaš li nešto na savesti Dragoljube!? Ne! – reče čiča Draža. I dok sa čiča Dražom, čekah u priprati, u crkvi na Vračaru, on mi kaže:“puši mi se, sad bih pripalio, vadi cigaretu, iz tabakere, ali u upaljaču, nema, benzina. – Eno, tamo, od kandila – Ne, nemoj čiča, to su komunisti izmislili! – I nakon pričešća, čiča Draža, i ja izađosmo, iz crkve.- Na ulazu u portu, primetismo lažnu prosjakinju:“daj neki dinar, daj neki dinar, kao da je kasirka, a čiča Draža joj spušta, neke novce, iz doba Kraljevine Jugoslaviji, papirnate, puni kutiju, čak i onim novčićima u gvožđu. – Idemo! – kaže mi čiča Draža. – Gde general majore!? – Do tajnog mesta! – kaže mi čiča Draža, i zove taksi! – Taksi! – Ovo je mercedes, ko iz doba ministra vojnog. Ja, ja, konstatuje, čiča Draža, i ćutaše, i gledaše kroz prozor automobila, dok sa Slavije dođosmo do tajnog mesta, gde su mu komunisti presudili 1946.godine. – Čiča Draža izađe da protegne noge, uzede cigaretu, iz tabakere, taksista mu pripali, upaljačem i on poče da odbija guste dimove, zakašlja se, i krenu da pesnicom, udara sebe u grudi, ja priđoh i krenuh da ga udaram po leđima, ali on pade na kolena, i samo se okrenu u stranu, ko da spava, a sa glave mu pade šajkača sa kokardom u žute ljutiće i travu. Iz kožne tašne mu ispade, knjiga Stendalov parmski kartuzijanski manastir. I dok nazvasmo hitnu pomoć, taksista i ja, iščeznu telo, čiča Draže. Ostade samo njegova uniforma sa ordenjem,kožna tašna, tabakera, upaljač, i ova knjiga, od koje se nije odvajao u ćeliji, dok je čekao presudu, od komunista, i od koje se nije odvajao do smrti.
