СЛОВО О ДРАГУ БОЈОВИЋУ
Драго Бојовић (1931 – 2013)
Драга Бојовића Пљевљаци ће памтити као заштитни знак Градске библиотеке и читаонице, културног и спортског посленика који је задужио град и бројне генерације, посебно оне даровите у умјетностима и спорту. У оно најзначајније из његове богате оставштине спада и гласовита смотра хумориста и сатиричара Југославије и Балкана, којима је временом постао више него заштитни знак. Сусрете у част свог рано преминулог пријателја Вука, провео кроз све оне тешке године с краја 20. вијека, увео их у 21. и оставио у наслеђе нама и генерацијама које ће тек доћи. Сусрете је проширио на програме за ђецу и војску, осмислио Антологију, „испровоцирао“ оснивање Југословенског музеја хумора и сатире, озваничио сарадњу са Редакцијом „Ошишаног јежа“, са невеликом групом сарадника и истомишлјеника, а уз подршку тадашњег градоначелника Момчила Бојовића, овјековјечио је име Стевана Самарџића, чије име сада носи Народна библиотека.
Драгољуб Драго Бојовић је рођен 1931. године у Лозници. У Пљевлљима је завршио основну а учитељску школу у Никшићу. Био је учитељ у више школа и директор ОШ у Срдановом Гробу. Двије деценије је радио у Градској библиотеци, гђе је и пензионисан са дужности директора. Био је дугогодишњи предсједник Друштва библиотекара ЦГ и Југославије. Радио је у руководству Републичког СИЗ-а културе, као и Kултурно-просвјетне заједнице Црне Горе. У златно доба пљевалјског рукомета обавлјао је дужност техничког руководиоца Рукометног клуба „Рудар“.
Добитник је бројних друштвених признања и одликовања: Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден рада са сребрним вијенцем, Вукова награда, награда за библиотекарство „Нико Симов Мартиновић“, награда KПЗ Републике Црне Горе „Миладин Перовић“, награда „Kемал Шећеркадић“, а добио је и разна признања двадесетак општина из окружења, од свих осим (или најмање) од своје, како то, нажалост, често бива. Организовао је и водио безброј књижевних вечери у Пљевљима и околним мјестима, на којима су учествовали и скоро сви велики и славни писци велке Југославије. Са многима од њих је био и лични пријатељ о чему свједочи и његова богата преписка са Михаилом Лалићем, Десанком Максимовић, Бранком Ћопићем, Блажом Kонеским, Душаном Kостићем и многим другим.
У компликовано политичко вријеме, ратних и „пионирски демократских“ деведесетих година прошлог вијека – Драго је имао снаге да на странице „Ошишаног јежа“ протури страницу неошишаног „Типара“, коју је уређивао и исписивао да повеже глобалне тенденције и локална искакања. Добронамјеран и искрен, испровоцирао је бројне младе Пљевљаке да се огледају на пољу хумора и сатире, од којих ће неки добити значајна признања. Себи награде није тражио, ако Драговом сатиричном духу доволјна награда није то што Сусрети трају и живе имена оних који су типарали још прије 120 година, од 1892. када се појавио први рукописни „Типар“, преко Вукових и Драгових времена – до данас; што сатирични пљеваљски дух траје „три вијека – два миленијума“.
(Преузето из Зборника 30. ДАНИ ХУМОРА И САТИРЕ „ВУКО БЕЗАРЕВИЋ“ 2016)
