Миодраг Лазаревић – ЧЕКАОНИЦА
Испред Свечане сале општинског здања на првом спрату, окупило се доста људи. Сви су хтели да буду што ближе вратима не би ли међу првима ушли у салу. Млађа женска особа љубазно их је замолила да се удаље и да ће улазити један по један по редоследу како су пристизали. До врата Свечане сале простирала се црвенa стаза.
У салу је први ушао човек средњих година. За повећим столом пресвученог црвеном чојом, седело је неколико људи у свечаним оделима. Један од њих, вероватно председавајући, обрати се придошлици:
– Дакле, Ви бисте у боље сутра?
– Да.
– Шта сте по занимању?
– Професор историје. Контам, пошто ми је доста било наше славне историје, хајде мало у будућност, у то наше боље сутра.
– Лепо, добро размишљање- рече председавајући и поче да се дошаптава с осталима, па настави.- Знате шта, останите Ви и даље у прошлости, а плате у просвети повећаће се колико у јануару идуће године.
Професор изађе брже него што је ушао, а млада дама је већ узвикивала: следећи, као медицинске сестре у Дому здравља.
– Ви сте?- упита председник комисије човека који је вртео плаву капу.
– Радник, Пера Перић, па реко’ себи ‘ајде и ја да једном дочекам то боље сутра.
– А како теби, да кажем, изледа то боље сутра?- упита један члан комисије који је, као и остали за столом, видео већ и боље прекосутра.
– Па, неки пос’о у Аустрији, Немачкој… Може и Италија.
– Дакле, колико ја видим, ти би у Европску унију?- упита председник.
– Па, то… тамо су веће плате радника.
– Врати се ти на свој посао и чекај- посаветовао га је главни за столом.
– Нисам ја запослен нигде- рече радник, а у ходнику се већ чуло: следећи!
– Ви сте?- упита председник човека у годинама и изношеном тамном оделу.
– Пензионер, шта би’ могао да будем у овим годинама!
– И Ви бисте у боље сутра?
– Па, ако може, хе, хе…- насмеја се чичица.- Да бар пред крај живота могу с бабом у неку бању, да мало размрдамо старе коске.
– Ма, шта ће Вам то у тим годинама? Кад нисте до сад, не морате ни од сад- рече му председник, а у салу је већ ушао следећи кандидат.
– А, ево нама човека коме не треба боље сутра!- узвикну председник кад угледа човека са шајкачом.- Човек живи од свог рада и својих десет прстију, је л’ тако, домаћине!
– Па, јес’, тако је, ал’ не виде’ ја то боље сутра, па велим мојој Ружи, да одем и ја да се упишем на тај списак, па ако ме убаце- убаце.
– Поштено! Али, шта теби фали, ‘леба ти? Хајде кажи! Имаш механизацију, добијаш субвенције од државе, премије за млеко и јунице…
– Јес’ то тачно, господине, ал’ кад погледам на крају године, од све те работе празна сламарица, и то не рачуњам мој рад. А на западу много боље пролазе они њи’ови фармери, како и’ зову.
– Па и ти, брале, купи фармерке и накриви шајкачу- рече председник и објави да је за данас готово.- Ви остали дођите сутра.
