Dušan Dojčinović – Gos’n, Nušić, u Leskovac.
I podgurujem se takoj, za sedište, u ton kino Kostić, ali me je onaj dosadija od junsku, kišu, nagnala malko da pridremam, i uspijem se pre projekciju u kamernu salu, u Leskovački kulturen centar. I sanjam s glavu, i bradu, Nušić, al ne na, filmsko platno, nego na binu, uživo pred Leskovačku publiku, maše ni s binu, i kad se stišaše, zvižduci, ovacije, i aplauzi, on nam reče samo:“vidimo se kasnije! Vidimo, se kasnije.. Vi-di-mo, se kasnijeeee! – Vreme na procvat, i blagodat, u Leskovačku, opštinu, godina 1903.-ća.-On Mihajlo Babamilkić, je u prvi red, u odelo, s lentu, ordenje, gusti, beli, brci, i zamišljen, pogled, a iza njeg’, u smokinzi, sa cilindri na glavu, trgovci, zanatlije, pa ne toliko gospodstveno, obučeni konopljari, kudeljari, kalfe i šegrti, a ja sednuja u z’danj red, a ćuška me jedna mlada Leskovčanka, frajla, sva napirlitana, po poslednju modu, iz bel’ svet, pa preko Beograd, s fijaker, u salon na modu, na Široku Čaršiju, kude u izlog imaše golemi šeširi, i čipkaste ‘aljine. – Takoj obučena do men’, sedeše Zorka. Vika mi:“Ne se tepaj bre Dušane!!! – A mori, ženo, za koe me v’z d’n, d’n, ćuškaš i laktaš se!? – De, de, će počne, da zbori čuveni spisatelj, Branislav Nušić, s’m se, malko strpni! – A ona, ko da vu branim, s’m, se češka, kude gu ne svrbi, očijuka, manda s neku lepezu, bigim se ladi, vrućo, vu, a ko da se brani, od komarci, pod vrbak, do reku Veternicu.-S’m,premišća jednu nogu, preko drugu, rovi oči na mene i uzdisa. Ti si Zorka Mantina!? – Ma jok bre, na Mitku – „Vrućku“! – A, vrućko ovden, vrućko, založija kube, gazda u ton kino Kostić. – Ama ti bolesan li si!? – Koe buncaš, nemaš li temperaturu!? – Aaaa! – zapanji se. Vrućo mi beše od junsku sparinu, i preznojavam se, da majčka na bratele, mož’, da, se cedi! – I onda na binu, iskača Miče – „Dživdžan, sve i sva u ton kino Kostić. I ložač, i čuvar, i cepač na bileti, vika glasno:“ dragi precedniče, dragi sugrađani, večeraske, gostuje s’ m Branislav Nušić, slavni spisatelj, iz Beograd, u društvo s gospoju, Margitu Dubajić, opersku pevačicu, i komičara Dejana Dubajića, iz Narodno Pozorište!-A,ha,ha ha ha. A, ha, ha ha! – Isceri se ko neki d-zivan, a Zorka me munu, s lakat pod rebro, da me zabole, pa jauknu:“jaooo! Toj da se ne iznosiš pre vreme. Satanin trn!
Pomisli se. Za toj me i Zorka od Mitku – Vrućku ćuška, i drapa se češka, ko ja sad, dok Vi prepričavam san iz bijoskop.
-Ma koe si se iscerija, slušaj čovek koe mudro zbori! – Miče Dživdžan li!?-Jok, moj tatko, Mitka Vrućka.Uf!
Pobesne Zorka. A Miče – Dživdžan, produži, da deklamuje:“na program će budnev, duhovite besede, gos’n Nušića, skečevi, revije, horovi i balet! – Le, le. Lele, lele! – Koe ti ne na repertoar! – Pa, poče da štrčim s oratu, a pazija sam, se da me Zorka pa ne akne! – Kad se utuli svetlo, na ma’, u ton kino Kostić, lampe na gas, počeše da žmirkav, ko Zorka i udavače, iz Leskovac, i pustiše, sve onoj što Miče – Dživdžan, nabroja, al da štos bude pogolem, i komendija, al na platno. Mene iz s’n razgruši, u parter u Leskovački kulturan centar, Tapi- potrčko. – E, ima film od tepanje Brusli!-E, i ovaj je, dobar s Žan Klod Vandama.- Ma Šiljo, idem si doma, ko poparen se ripnu, na noge, s’v začuđen.Lele, lele kak’v, s’n. – Publika se raščistila,kroz hol, i ja odjuri, da brgo, pribeležim san u svesku. – Mož’, će ga još neki čita.
