Dragutin Minić Karlo – San zimske noći
Kako sam shvatio da poverenje u pravosuđe i policiju može da se izgubi preko noći.
Sneg je vejao kad sam, u sitne sate, izašao iz kluba. Napolju je bilo ledeno kao na Severnom polu. Ubacio sam na zadnje sedište svoju noćašnju pratilju, ne sećam se imena, „urađenu do daske“, ušmrkao još jednu podužu crtu, ušao u džip i nagazio gas. Sneg je vejao sve jače.
Ne znam koliko dugo sam vozio, kad naleteh na jato pingvina. Prošao sam kroz njih kao kroz perje. Au, prolete mi kroz glavu, da nisam stigao na Antarktik, jer tamo oni žive, koliko sam učio u ono malo škole. Mora da sam skrenuo na jug kod Albukerkija.
Sneg je vejao još jače. Odjednom, beli medved. Dodao sam gas i malo ulubio haubu. Pa, beli medvedi žive na Arktiku, setih se. Au, čoveče, skinem na dvesta i nastavim.
Kroz zavesu od snega videh kako se jedna foka tetura. Ostvila mi je uljani trag na šoferšajbni.
Sneg je i dalje vejao, kad sam stigao kući, i sebe i onu živu nekretninu strpao u topli krevet.
Ujutro, probudilo me je zvonce na vratima. Izađoh mamuran, kad ono – policija. Jedan doberman u zimskom kaputu, ošišan kao američki marinac, upre prst u dvorište.
– Gospodine, da li je ono vaš belo-crveni džip?
– Mislite beli? – nekako se pribrah.
– Pa, hauba mu je crvena, gospodine- reče on strogo.
– A, to, mora da su ga neka deca noćas farbala, onako iz obesti- pokušah da mu objasnim.
– Nije to farba, gospodine, noćas ste pregazili jednu grupu dece, ženu u beloj bundi i jednu trudnicu, koja je upravo krenula u porodilište- nabroji mi on kao neke prtekršaje.
– Nemoguće, imam alibi – prekinuh ga. – Noćas sam bio na Arktiku i Antarktiku, što može da potvrdi i ova devojka – Sine, dođi, pozvah je, jer sam joj zaboravio ime.
– Ljubinka, Lula za vas, inspektore – reče ona mazno. – Da, bili smo tamo noćas kako reče moj momak.
– Pa, da li je tamo hladno? – upita policajac, čini mi se pomalo podrugljivo.
– Prilično- reče Lula nekako nesigurno.
Policajac se okrenu prema meni :
– E,pa, idemo da te malo zagrejemo – reče, uhvati me za ruku, ubaci u auto i odvede u neku zagušljivu zgradu sa malim prozorima. Tamo su mi obukli neku štraftastu trenerku i ugurali hodnik. Jedan ortak, u isto takvoj trenerci, me zapita:
– Šta je, brate to bilo?
– Ništa, brate, tipična policijska nameštaljka – odgovorih mu.
Eto, to je bila noć kada sam potpuno izgubio poverenje u institucije sistema.
