Милоје Вељовић – НЕДОРЕЧЕН САН
Јутрос су ме спопадале виле
На јастуку што ми беше тесан
Сањао сам да се исповедам —
Све не рекох, па остадох бесан!
Пред очима нацрта се село
И пред кућом сама мајка стара
Кренуо сам нешто да јој кажем —
Јецај ме је одагн’о од плана!
Играли су дамари по мени
Као млади јањци у априлу
Осећаји навалише чудни —
Само кратко бијах јој у крилу!
Престао сам да јој боли причам
Разбуђеног убила ме трема
Сиктао сам бесан попут риса —
Видео сам да је са мном нема!
Сузама сам украсио лице
Пустио их низ образе вреле
Заустиo да јој главно кажем —
Чудна магла сакри је од мене!
Судбина ми поклони самоћу,
А био сам препун надахнућа
Свашта нешто остаде у мени —
Да се тишти к’о погача врућа!
Кад ће опет у снове ми доћи
Остала је загонетка права
Молићу се Богу и свецима —
Надање ми у грудима спава!
Мила моја, почивај у миру
Можда боље што ти све не казах
Горки чемер чашицом ћу малит’ —
Остао сам као никад празан!
МИЛОЈЕ ВЕЉОВИЋ
