Dušan Dojčinović – Pojac Bogoridičine crkve (Groteska)
Zacopa, se u jedno devojče, s plekani plavi oči, ko lutka, da v’iš, mori, kako ona umilno čita, kad uzme Psalm da deklamuje. A beše se obukuvala provokativno, pa napuderiše, obraščki, naštrca se s neki jak i opor parfem, da ne razlikujem više da l udisam tamjan, il njojzine ružičke iz drveno kutiče. Obukuvala se beše, ovakoj, leti, provokativno, majčka na njuma, gola itka, a zimi, po Savindan, neku bundu, ogrne, pa čižme, helanke, pa namacka, s rumenilo, oči, turi i onuj maskaru, pa kad prozbori, nešto, srce mi se uzlupa ko goč. Ja koe ću, tak’v sam, malko mi treba da se zacopam.Još pa kad gu potera, dom, da pijemo kavu, da ne trošimo pare, po grad, po kafići, i kad gu, isprati do školu, preko put crkvu, da vi’š, mori iskoči mi groznica, tuj između usne, kude me je cunula.I sg se sećam, ja si dođem, porano, na večernju, pa sednem na stolicu, al kako kuj priodi uz pevnicu, da l iscrpljen đakon, da l, pa, neki čtec, bogoslov il takoj, ona s nji, hi-hi, hi, smejulji se, i kako počne služba, meni mi i sg, onaj, parfem, iskača na nozdrve, a tg, srce će mi iskoči, kolko me šokira s toj njojzino begenusuvanje.Ma pop ne mož da prođe na dveri, a da ga ona, ne zagleda, odmeri, upilji u, njega, i onoj moje pojanje, se pretvori, u dramu, izmešam i glasovi za Gospodi vozvah, i dal treba da čitam Trisveto, onoj Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmertni. Ona preuzme kormilo na pevnicu, ko glavni badža, umilno čita Udostoji nas Gospode da ovu večer, provedemo bez greha…. „. I kad se završi večernja služba, u Bogorodičinu crkvu, ja sam tolko iscrpen, da sreća da nesam pukja, kude sam najt’nak, od ljubomoru, al’,ja nesam pravija takve ljubomorne scene… I takoj, zgrbaven,uz pevnicu, moje pojanje, se pretvori u mučenje jer sam bija ko crkveni miš.. Svaku bojžu večernju… Da se kačim u zvonik da zvonim, imaše po vični, od mene, da gasim sveće po crkvu i oltar, plašljiv beja, da ne zabraim neku svećicu, da se kačim na merdevine i palim kandila, beše me stra ‘, da ne padnem, i slomim nogu, al ko od njuma, nemašem pogolem stra’. Pa, kad gu voliš! – reče mi jedan pop. Ono jeste. I od tolku moju neuzvraćenu ljubav, poče se sklanjam od njuma, iza stubovi, po crkvu, ne smem gu pogledam, zacopan sam, ko da ima plavi magični oči, pa će me ne daj boške, zašašavi, uroči, ne daj boške, i poče
bigim, da gu kuliram.
A ona štrči li štrči, s čitanje uz pevnicu, a moje ❤️srce luduje za njuma. – U koe si se zacopaja“!? – Vika mi savest:“ Poviše li voliš boga od njuma? – Džabe. I ja litnem, još se ne završi služba, stra’, me ću se sretnem s njuma, će mi rekne nešto, pa neću budem miran.A litnuše i godine, ostado nezaposlen, bez ženu i prinovu. – Jedna ciganka iz portu mi vika: če budeš mnogo srećan!? – Daj neki dinar, da ti gledam u dlan. Ja se pomisli, kad do s’g nesam k’o Pojac Bogorodičine crkve, toprv ću?! – I po liturgiju si odo kući progunđa ko pojac Cake,što pevaše s’m kroz bas glas:“Gospodi Pomiluj!“ . Progunđa sebi i bradu. – Nema ništa, si idem kući.
