Миладин Берић – КАРАЂЕТИЋ
Засигурно крив си, Творче,
што је црно Црногорче.
Ко ти даде такав налог
да офарбаш мога малог?
Јао, моје грдне ране,
шта ће рећи у Беране?
Да л` ће моји црног `тића
прихватити за Ђетића?
Како своју срамотињу
да одбраним у Цетињу?
Предосјећам, биће вуна
када станем пред Милуна.
Како да му кажем ово:
да је црно а његово.
Да га корим: “Крив си, чо’че,
што на угљу све започе,
што си навро као јуне
на ћумуру, мој Милуне,
па нам мали у повоју
ухватио црну боју –
црне руке, црни прсти…
Да л` ће Мираш да га крсти?
…
“Ловћена ми – нисам, Миле,
понијеле ме злобне виле.
Онда, кад нас у свој чадор
позв`о онај амбасадор –
хтједох виђет` шта му фали
чим је из те земље мали.
Једва да ме је и так’о.
Ако лажем, нек’ ми пак’о…
Вјеруј, Миле, твој је мали!
Сем боје му ништ’ не фали.
Стога, нек` се овај цвијетић
од сад зове Карађетић…