СМЕХ И СМРТ – АФОРИСТИЧКО ОСВАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА

 Естетички посматрано, постоје разне форме комичног: иронија, сарказам сатира, гротеска, бурлеска, пародија итд. Најоштрија конфликтност и највеће неразумље испољава се у иронији, која је „подсмевајуће подругивање“. Али, према Кјеркегору, иронија је и „аутодистанца“ (тако је за њега Сократова смрт заправо „херојство ироније“). Иронија се огледа, дакле, у показивању сопствене надмоћи, привидним понижавањем сопственог Ја. Сарказам се пак манифествује горким, поразним одбијањем у форми претераног признавања. Аристотел у Реторици (1419b) овако говораше: „Иронија је ближа широкогрудијем карактеру но лакрдија, јер у првом случају човек прибегава шали и смеху ради самога себе, док у другом то чини због других“. Док је суштина карикатуре нагрђивање, сатира је комика са озбиљном намером, чији је циљ морално усавршавање људи.

Пародија је када се, уметничким средствима, ништавни догађаји приказују као озбиљни (магарац се заогрће у лављу кожу). Изокренута пародија зове се травестија (лав се заогрће магарећом кожом). У сваком случају, само развијена личност може имати смисао, осећај и осећање за хумор (тј. бити биће које се смеје, homo ridens). Катарза хумором слична је заправо трагичкој катарзи. У сваком случају, хумор је својеврсно „тепање“ истини, која је обично горак лек.

  (Дио из истоименог текста Илије Коларића ; Преузето из зборника „САТИР, САТИРА, САТИРИЧНО“ – Крагујевац, 2014)