Dušan Dojčinović – Vudi Alen & ja.
Glasno se smeješ! – kaže mi Vudi. Pa tako treba, tako si ti negde, izjavio za štampu. I neurotočno se cerekaš!-dodaje mi Vudi Alen, u obraćanju. Pa, da, ali jedino tako možemo nasmejati, ljude! – kažem Vudiju. Ma ne, bre, magarče jedan, ti si glumac, i ti se ne smeješ! Smeje se publika, dama u prvom redu, rošavi klinac, u prvom redu, ćopavi Bili, u poslednjem, redu, u pozorištu, ali ne i ti, blesavče jedan. Sad me grč hvata u želudcu, u samo hvali, tren, dok ste rekli, keks, da planem, i da Vudi Alenu, skrešem, u lice, sve, i da preteruje s kritikama, ali koje mi meni, u snu, u zadnjem redu, u pozorištu, dok gledam lokalnu predstavu, nimalo ne prijaju! – Ja, sam solidno lečeni neurotučar! – kažem Vudiju. Pa, šta. Je si li trčao kod psihijatra, kada te uhvati panika, ili duvao, u papirnu kesu. Nijedno ni drugo. Kažem Vudiju. A jesi probao ekstazi!?-pita me Vudi. E sad ga već pretera, sad ću da mu kažem ja, kakva su Vam to pitanja, ali onako dremam, više lucudno sanjam, plitko spavam, jer u Pozorištu je jako toplo, dok napolju vetar, ujeda, ovaj Ukrajinski-Ruski ledeni, talas. – Probao sam travu!-Pa,šta,svi mi filmadžije, smo čvaknuli, svakakav šit, pa živimo. Yea! – uzviknu Vudi. Ali niste, kao ja u pidžami, pobegli sa lečenja. U bre, sinko, pa nisi imao pidžama parti. E to ti je klub, solidno lečenih alkoholilčara, tamo na aveniji u Njujorku.Mi nekad, u pidžamama napravimo, em party, em pride, prošetamo,do Central Parka, do klupa i drveća, u pidžamama jer smo se otresli gadnog, poroka, kapljice, vatrene vode, kako su ga crvenokošci Indijanci,
zvali, ovaj, viski, mislim. Gle pljoska! – Kao Vudi, vidi pljosku u mom džepu od kaputa, i bala mu kreće iz usta. Pije mu se nema šta. Na ivici je recidiva. – Nemojte gospodine Vudi, to je obična voda! – Toplo je, pa cugnem.. Nemojte, gospodine Vudi.. Šta nije sramota ako imaš psihića zbog cuge. Evo ti, kada si zapeo, i ona obična voda se pretvara kao šljivka, rakija. Aj Vudi, dušu, otvori. Prekrstih se. Da, nazdravim i ja, iz pljoske.. Kad iščeze, sva ona, smejurija, s početka priče, u pozorištu sam, i jedna lutalica, dva tri sedišta od mene, em bazdi, na beo luk, em smrdi ko jarac, em njemu viri iz džepa u prljavom kaputu, ta prokleta pljoska. Prestava se već završila, i mora se dalje, a ovaj februarski hladan vetar mi od smrada, u nozdrvama, donosi olakšanje. Uh, kad preživeh, kritike od Vudi Alena. Da, l da se smejem!?
