НАГРАДА „ТИПАР“ – Саво Мартиновић („Мартинеле“)
Док сам спавао, пријатељ ми је отео жену.
Нијесам ни снијевао колики ми је то пријатељ.
Прстен сам купио јефтино,
а послије сам га скупо платио.
Оженио сам се паметном женом.
То сам схватио тек када ме је оставила.
Ја сам нежења мирне савјести:
Јер, како да узмем ону која би узела мене!?
„Откад си сама?“ „Откад сам с њим.“
Управник луднице је душа од човјека.
Његова врата су сваком отворена.
Лудница је тек када се из ње изађе.
Што је баби мило, ђеда би убило.
Гинеколог је оженио најружнију жену у граду.
У шта ли се он загледао?!
Хвала ти, мајко, што си ме родила.
Не захваљуј сине, нема на чему.
Лопов се нагодио са судом –
да пола задржи а пола издржи.
Он је свестран писац.
Кад изда књигу, изда и читаоца.
Нећу да идем комшији на сахрану,
иако би он мени радо дошао.
Кад Црногорац нађе хлад, огрије га Сунце.
