Миленко Шарац – САТИРА ДАНАС
Излагање на Округлом столу „САВРЕМЕНА САТИРА“ у оквиру 35. Дана хумора и сатире Вуко Безаревић
Синтагму „савремена сатира“, којом је насловљен овај округли сто могли би да промишљамо на два начина. Један по коме би појам „савременост“ посматрали кроз темпорално одређење, поједностављено као сатиру данас, што нужно подрезумијева потребу компарирања њене позиције са ранијим периодима. Други приступ односио би се примарно на квалитативно одређење сатире, односно третирање појма „савременост“ као модерност, мисаоност, узвишеност, оригиналност, што би био својеврстан опозит појму традиционално. Било који приступ да одаберемо као крајњи циљ искристалисаће се потреба да кроз анализу значаја и улоге сатире данас процијенимо колико је она, (полазећи од Бергсоновог става да је сатира „најпретежније област интелектуалног“) моћна да својим садржинским потенцијалом ангажује, обавезује и покреће односно да буде упозоравајући и корективни фактор свега оног што је деструктивно у датом друштвено – политичком и социјалном амбијенту. Од начина како неко друштво, првенствено како његове политичке елите прихватају и перципирају сатиру, очитује се и степен његове демократске зрелости, утемељеност његове културне традиције и слично… У сваком случају од квалитетне сатире, без обзира колико она оштра била нико не треба да зазире, јер како рече Адолф Фредберг алијас Аркадије Давидович “Вољети отаџбину значи мрзјети њене мане.
Мишљења сам да сваки „озбиљнији“ приступ разматрању сатире, у времену данашњем, (без обзира на општеважећу чињеницу да ће суд о квалитету свакако дати будуће вријеме) захтијева указивање на низ проблема и давање одговора на одређени број питња која се намећу везано за сатирично стваралаштво:
• Релативизација елементарних моралних постулата и дерогирање укупног система вриједности на којима се темељи низ стварносних апсурда који, да мало говоримој језиком сартрових категоријалних одређења, умјесто сатире, „по себи“ постају сатира „за себе“, и нужно продукује стање да сви они који би на таквом „материјалу“ градили своје сатиричне опсервације једноставно касне, јер стварно је превазишло сатирично.
• Везано са претходним сатиричар губи моћно и важно стваралачко оруђе, као што је могућност „наговјештавања и антиципирања“, једноставно, нестаје неопходни елемент хеуристичког у сатиричном стваралаштву. Јер хеуристика, односно предвиђање на основу искуства је мјера дистинкције између умјетничке сатире и класичног хумора. (Примјери сатиричне стварности: градња хидроелектране на ријеци које „нема“, пут „из нигдје до никуда, пензионери који крену у бању и заврше на политичком скупу, влада коју се припишу намонструозније оптужбе и за коју се у истом сату гласа и слично“ …)
• Упитан је етички легитимитет појединих сатиричара данас, неспремност да се буде опзиционар према свакој власти, јер исмијавање одређених поступака власти и државе је елементарни постулат сатиричног активизма, што само по себи искључује дјеловање са позиција власти и коришћење одређеног институционалног и полуинституционалног позиционирања у циљу грађења личног ауторитета у оквиру еснафа и слично. Мишљења сам да је присутност аутоцензуре данас, више заснована на поткупљивости него на страху. Неријетко, у садашњем времену, сатира користи као, условно речено политички коректно, политички пожељно средство политичког маркетинга. Општепознато је, да сви воле да критикују на туђи, а нико на свој рачун. Нравно, добра сатира увијек мора имати наглашен политички подтекст, јер несумњива је тачност оне констатације Габријела Лауба из „Умјетности смијеха“, (парафразирам) да неполитичку сатиру не може ни да замисли.
• Не спорећи чињеницу да се ради о времену за сатиру изазовном, а на трагу оне познате строримске, „тешко је не писати сатиру“, евидентна је хиперпродукција сатиричног стваралаштва, што се одражава и на ниво квалитета, те стварања утиска да је, посебно у кратким формама већ све речено. Кад су у питању дуже сатиричне форме волио да на овој манифестации, па и овом округлом столу видим једног изузетно талентованог сатиричара из Црне Горе Јанка Јелића. Но надам се да ће ти пропусти бити отклоњени у будућем периоду.
• Сатира се, у последње вријеме, све више сели на друштвене мреже, гдје се, углавном, губи свака могућност критичког опсервирања и квалитетног селектовања, гдје се често са терена инвенктивног исказа прелази на приземни хумор и разне облике опскурних констатација. У том смислу се на сатиру све више гледа, не као на књижевну форму, већ се она сагледава у контексту популарних и популистичких дискурса. И наравно, овдје је одређени облик цензуре пожељан, јер то је већ интервенција у сфери естетских посрнућа, но истине ради треба исказати на чињеницу да је било у претходном предизборном периоду и неких интервенцијама на нечему што је био пар екселанс сатирични исказ.
Миленко Шарац
