Proganja me Milunkin duh – Dušan Dojčinović
Prvo čujem, kako neko premešta crepove, na staroj, dotrajaloj kući.
Kad izađem, napolje, ništa…
Onda, ponovo, čujem glas, k’o, vetar da ga nosi :“ja sam ti tetka!“
„Glavu ti, čuknulo, drvo“!
„Čuli smo, da si umreja“!
Pa, onda kao da se Milunka, nešto prebacila :“jaoj!
“ Pa ti nisi Jovin, sin, iz Vranište.
Onda, mi se javi, kao u košmarnom snu :“sprdaš,se s mojeg Milentiju!“
„Unosiš ga, u satiru, i crni, humor“!
-Znam te, znam te odvajkada.
„Crna ptica,
zoba raž,
crno nebo,
crni dan“…
…
Opet ću ti dođem, da te mučim!!!
„A,ha,ha!
-Dok se ona tako glasno smeje, meni se diže kosa na glavi, i štrecam se.
„Ne diraj mi mojeg Milentiju, zbog jedne priče!“…
-Ali otkud, ona zna, šta ja radim, da l pišem,il’ u strahu, dišem.
„Ona zna sve bajalice!“…
-Prolete slepi miš, iznad moje glave, i ko da cijiknu, to.
-Mislim, otkud, to, zna, Milunka!?
-Srce mi se uzgalopira, ko konj, na strnjištu od pokošenog žita, na njivi, u Vraništu.
-Proleteše, dve vrane, iznad šljive, do napuštenog, bunara,na njivi, ko da, čujem Milunkin glas, i opet kako se cereka:“hi, hi, hi, hi“!
Kosa mi se opet diže na glavi, jer kad izađem napolje, opet, ništa
-Nebo zvezdano, i samo se čuju popci sa polja.
-Onda krene, da, se muva kao mačka na tavanu.
-Osećam njeno, prisustvo, kao nekakvog bića, duha Milunkinog, iz ustajale vode u močvari, nadomak sela Vranište.
-Odem do crkve, da zapalim,svećicu, dole za pokojne.
-Evo danas joj na Petkovdan, služiše joj, četrdsetodnevni pomen, parastos.
Laknu mi malko.
-Nema Milunke, da mi dođe na san
-Pokoj joj duši!
-Počiva u miru, najverovatnije!?
