Миладин Берић – Идеш ли, роде
ИДЕШ ЛИ, РОДЕ?
„Идеш ли, роде?“ – чујем кроз мећаву
док на свом рамену тражим своју главу…
Србијица прва, друга, затим трећа –
твојој патњи наша сразмјерна је срећа.
Свака шуша страна, свака гњида, бена
кроз мећаву виче: „Срби, на кољена!“
Боље да си горе, но да гледаш бруку
како српске вође на повоцу вуку…
Чим какав Европник било чим зазвечка,
у српском вођи пробуди се мечка.
Боли нас к`о тебе, разум нам се мути –
ниједног Цезара, већ све сами Брути.
Знаш ли, чика Петре, да у том свом болу
по сву ноћ сањамо Пашића Николу?
Он је бар поносно знао рећи: Нећу!
тражећ’ у мећави своју грку срећу.
Знам да ти, Перкане, не би било мило
видјет’ колико се Срба одродило…
Колико ти Србља, кад кожа засврби,
тврди: „Од инсана најгори су Срби…“
Поносно је српство пало у постељу,
мећава је, Петре, замела твог Рељу…
Нема ко нас није пробао да ђеља
откад је заспао у мећави Реља…
Све је више, Перо, главате господе
које сврби пупак за „идеш ли, роде“.
Сцилом и Харибдом наше лађе броде,
а на палубама све саме уходе.
Док неко не врисне „браћо, којекуде“,
на Тајној вечери биће само Јуде.
Сад су, мој ти Перо, стигле такве моде,
те се чешће ори: „Идеш ли, изроде?“
Умни кажу да се кроз мећаву чује
да нам је писана зла судбина Лује…
Ово ти на крају муцајући морах.
Што би рек`о Његош: „Нисмо више орах.“
Вијек прошао, ништа што б’ ти било мило.
Можда се, мој Перо, на вријеме уснило.
