Милко Стојковић – Место под сунцем
Почели хладни и кишовити дани. Ускоро ће и снег. Мразеви. Треба негде прземити. Наћи неки топли кутак и тихо, неупадљиво чекати пролеће. Али где? Кад бих нашао негде писца, још и да буде добар човек, да ме метне у своју причу, да ме смести у неки собичак, ко да па мени треба велики простор, да наложи покоју ватрицу и да ми с времена на време дотури мало хране. Не тражим много, зар не! Шћућурио бих се у причи и ником не бих сметао. Нека остали јунаци раде свој посао, моје би било да се грејем, ћутим и чекам пролеће.
– Чујем да сте писац?
– Неки кажу да јесам, неки тврде да нисам. А шта вас занима?
– Хтео сам да уђем у причу …
– Ја пишем афоризме, то је тако кратка форма да једва има места за Вођу, а врло често ни за њега. Пођите низ улицу, у кући са жутим прозорима живи један што себе назива писцем.
– Добар дан! Желео бих да уђем у причу. Препоручили су ми Вас.
– Господине, ја пишем песме. Моји јунаци су жене. Лепе жене. Заносне. Ту су росна јутра, кишни облаци, жубори потока, цвркути птица. У мојим песмама је љубав, патња, растанци, срцеломства, ту се плаче, сузе се лију, заклиње на вечну љубав. Заиста не видим место за вас осим ако се нисте убили због жене, а колико видим нисте. У трећој улици одавде станује један који се бави прозом. Покушајте.
– Ви пишете приче? Ако је било како могуће да ме сместите у неку своју причу да презимим.
– Ја се бавим опасним темама. Главни јунаци су велике зверке, а ви сте тих, миран и скроман човек. Није вама место поред њих. Час посла би могли да будете колатерална штета, а да нико то и не примети. Највише што бих могао је да вас ставим да радите на неком киоску, али без имена и презимена, па ако би којим случајем неко од јунака хтео да купи новине због читуље или евентуално цигарете, а признаћете и сами да вам се због тога не исплати малтретирање. У новоградњи на другом крају града живи романописац, верујем да ће се у његовом делу наћи кутак тако потребан вама.
– Ја сам…
– Стигао је до мене глас о вашем обијању прагова. Нажлост не знам могу ли вам помоћи. Роман који пишем је толико пренатрпан ликовима да су почели међусобно да се убијају и уништавају. Чак и ако бих вам дао било какву улогу морао бих да вас усмртим, мада нерадо, добар сте човек, већ на трећој страни, а зима је тек на свом почетку.
– Имате ли ипак бар нешто да ми препоручите?
– Не знам ни сам. Можда да покушате у центру за социјални рад, тамо је већ неколико мојих колега писаца.
Милко Стојковић
