Милан Р. Симић – АФОРИЗМИ
Прислушкују нас од кад не користимо слободу говора.
Народ не прислушкују јер само ћути.
Пишите као српски афористичари да вас цео свет разуме.
Збуњујем цензоре.
Једно мислим, друго пишем.
Суђење је одложено јер се нисмо договорили са судијом око цене.
У време диктатуре шира јавност је анонимна.
Биографија вам је много лепа.
Штета је што сте и њу преписали.
На путу у срећну будућност зауставило нас је златно доба.
Афоризми нису мртво слово на папиру.
Наш народ живи у златном добу какво заслужује.
Вино је добило конкуренцију.
И у афоризму је истина.
Историја се код нас понавља јер је победници фалсификују.
Нема разлике између већине књижевних критичара и лажних сведока на суду.
Присуство невиних жртава је обавезно.
Таква су времена.
Њихова многа радна места су као измишљена.
Савет.
Моје афоризме читајте у себи.
Није све тако црно.
Наслов књиге вам је одличан.
Одлука није једногласна јер нису сви чланови жирија примили новац од истог писца.
Не пишем романе јер сам у афоризмима много опширнији.
Kаже ми један угледан књижевни критичар да нисам ја Рабле.
Тачно, далеко од тога, али да зна само – није ни он Скерлић!
Боже, хвала ти на овом доручку.
Не заборави на наш ручак и нашу вечеру.
Већина се није снашла у златном добу.
За разлику од огромне мањине, она много лоше живи.
Може свет да мисли шта хоће, али и најружнија слика о нама, кад је ми гледамо, много је лепа.
На Позоришном фестивалу, прву награду освојила је представа играна иза завесе.
Црква је одвојена од државе, али од диктатора није.
Не сећамо се невиних жртава.
Имамо кратко памћење.
Некад гуслари, сад афористичари.
Нашој књижевности недостаје књига мемоари једног дезертера.
Свет не види две Србије.
Да види, послао би „плаве шлемове“.
Имамо песимисте и депресивне оптимисте.
