Миладин Берић – СЕДМА ВРАТА
Ако ти затреба овдје какво ћаге
или какав печат ма од било кога
има да т’ се очи наватају влаге
јер те свуда чека,
да опростиш, нога.
Прво се на улазу портиру пријавиш,
а он те пошаље у…
ту код неке жене:
„Знаш ли ишта друго,
но да мене гњавиш?
То се не штамбиља, Несрећо, код мене!“
Онда трипут куцнеш на сљедећа врата
погурен ко баба кад доктору мора,
тамо дреждиш добрих три фртаља сата
јер на мјесту радном нема живог створа.
Одатле те шутну на вратанца трећа
гдје сједуцка мала
скоро гологуза.
Таман прошапуташ: Звекнула ме срећа!,
а она одмекеће:
Јес’ ћорав!
Паузааа!
Пред вратима куњаш један и по часић
с примислима које има краљ у мату
само да би чуо њен умилни гласић:
Жалим, али ниси у мом реферату.
Четврта враташца,
па враташца пета
губиш вријеме али још не губиш наду…
На вратима шестим појасни ти тета
да си у незнању промашио зграду.
Код другог портира
и пред седма врата
сад већ пртиш јадан и некакве даре
залуд – казаљка је дошла до два сата,
а то значи да си закаснио царе.
Џаба што ту пише да се до три ради,
џаба бомбоњера и под мишком боца…
Наш службеник мора муда да олади
и то још у пози древног мислиоца.
Теби тек остаје кући да се вратиш
и не губи живце ако мораш наду.
Звизни бенсединче да се мање патиш
и паз’ да сутрадан не промашиш зграду.
