Dušan Dojčinović – Ja sam ta nemirna duša Prvoslav Prvulović
Ja sam ta nemirna duša, sa Kosančićevog venca, istoimene ulice, sa broja koji bejaše na zelenoj fasadi.
Prvoslav Prvulović, vojno lice u penziji.
I kad me udova, Ljubica ostavi samoga u staroj kući, i ode u cvetu mladosti, od kancera dojke, a kamate, se strmoglaviše, na moju glavu, kao trotinet niz ulicu prema Savi,ne bih li je izlečio, reših čvrsto da sebi oduzmem život, i pucam sebi, u glavu.
Prvo me, da zlo bude veće, isključiše , iz KPJ, sa decidnim stavom, rukovodećeg kadra u Beogradu :“zbog neslaganja sa politikom druga Tita, isključuje se Prvoslav Prvulović, kapetan prve klase“!…
Onda, mi dođoše, naslednici, kojima po novom zakonu, pripada ova stara kuća u ulici Kosančićevog venca, koju su mi drugovi komunisti, udelili konfiskacijom zemljišta na Kosančićevom vencu.
Probudiše me u pola noći, te 1956.godine, lupajući i zvoneći mi na vrata:“Prvoslave otvaraj!
-Prvoslave!
-Narodna milicija!
-Otvaraj! –
-Naravno, ja samo nagvirih na špijunki na vratima.
Ugasih svetlo.
-I tu noć, provedeh u bračnom krevetu, s pogledom na reku Savu, zamišljen, u graškama znoja, s razmišljanjem, da šanžer službenog tetejca ispraznim sebi u glavu.
Tako i bi.
Posle, prvog sledećeg, upada, narodne milicije, na moja vrata.
-Prvoslave!
-Da!-rekoh glasno.
-Sedoh na kuhinjsku stoličicu, prislonih cev pištolja.
I pucah sebi u slepo-očnicu.
Već kod prvog hica, iz usta mi šiknu krv iz usta.
I padoh ničice.
Narodna milicija, obi vrata, i zateče moje telo, u lokvi krvi.
Eto, tražite đavola, pa ga nadjoste.
Odsada, nećete naći mira ni spokoja na ovoj adresi, na Kosančićevom vencu.
I tako bi.
Ta šarka, što kaldrmom sa ulice Kosančićevog venca slomljenog broja, 1_,belih cifara, sa plave table,na zelenoj fasadi, zađe, do ruina, ostataka Narodne Biblioteke Srbije, bejah ja.
Ustvari đavo.
On se preobrazi u šta god želi.
Zađoh u travu, i tamo prepadoh zaljubljen par, zalegao valjano u travu, da se prevrće poput mene.
-Juh! – Zmija!
-Vrisnu devojka …
A, on na brzinu navuče cipele i dadoše se u beg, koliko ih noge nose.
-Nekad sam uz kej. U Savi.
Duša mi luta, i slepućka se uz kej.
-Društvo mi pravi, Stojan, pekar, što se udavi, skokom u hladnu vodu, zbog nesrećne ljubavi, sa Jagodom.
Onda me đavo, preobrazi u Savskog soma.
A i Stoleta.
I ronismo.
Dok nas ne bejaše, upecao jedan milicioner, baš onaj, što mi beše banuo na vrata, zbog naslednika.
-Dobar ulov!
Pomisli,žaca.
Al’ ga Stole i ja ujedosmo za ruku, i on nas bućnu, sa ribarskim štapom i baci u reku Savu.
Onda dođe red na naslednike.
-prvi, polude, jer ga budih, iz noći u noć, zavijanjem sibirskog psa haskija.
Dođoše bolničari u belim mantilima u onim ambulantnim kolima, u oker boji, sa crvenim krstom.
Odvedoše ga, u psihihatrijsku ustanovu Laza Lazarević.
Drugog naslednika izluđivah, mjaukanjem mačaka, koji se razležaše, u noć, kao da bebe plaču.
On se odseli i vrati gde je i živeo.
Ali, ga nađoše u kadi, bledog kao krpa, iskrvario beše, jer sebi prerezaše vene.
Trećeg pak naslednika, zatekoh u kafani, na Kosančićevom vencu.
On beše ljubitelj kapljice.
I kako koju čašicu, uzme, da ispije ja mu je izbacim iz ruku.
I dođe konobar i izbaci ga iz kafane.
No, on kupi, litar rakije u Samoposluzi, i cugaše iz ‘artije, nogu pred nogu, kaldrmom po ulici Kosančićev venac.
Ja se, pretvorih u njegovu pokojnu ženu, zbog koje se i odao alkoholu i u mraku na kaldrmi mu priđoh u onu prikazu u koju me sam crni đavo, preobrazi.
-U Rušku!
Gde si daso!?
-Kad Mile vide, lik svoje, mile pokojnice, on precrknu od straha. -Srce ga izdade.
Naprasno bejaše umro, te pade na kaldrmi, u ulici Kosančićev venac ispred broja 1&.
Ili bejaše to, 1b?
Ko to zna…
Beogradom se proču, legenda o meni i prokletstvu naslednika.
Kuća ubrzo opuste i zaraste u šiblje i travu.
Dušan Dojčinović
P. S.
Likovi u priči, fikciji, su izmišljeni.
Priča, kao i događaji u priči,su izmišljeni, osim određenih mesta u priči koja postoje.
