Милан Р. Симић – АФОРИЗМИ
Новинари су се поделили.
Једни су уз власт, други уз њихову мафију.
Атеиста сам, а крстим се.
Због онога, зашко, како, кога и колико трпимо.
Тако је то у колонијама.
Вођа је и роб и господар.
Дијалошки процес код нас је застарео случај.
Критички став једини је смисао сатире.
Као таква, она је најинтимнији дијалог између аутора и читалаца.
Поштујемо нашу традицију, али она више не поштује нас.
Ми смо мирољубив народ који презире пацифисте.
Добри плагијатори уче се на грешкама лоших плагијатора.
Народ не чита афоризме.
Не воли да зна шта се пише о њему.
Савремен писац од читалаца сазна шта је хтео да каже.
Глуми интелектуалца.
Редовно чита графите.
Непријатељ јесте измишљен, невине жртве нису.
Неуропсихијатри не раде ништа.
Народ је све луђи.
Књижевни критичари спасли су промоцију.
Нису говорили истину о књизи.
Све је фалсификат, само ружна слика о нам је оригинал.
Прави сведоци не појављују се на суђењима.
Не воле да се експонирају.
Протести су мирољубиве демонстрације.
А како да нас сунце огреје у овомом мраку?
Победници пишу историју, поражени читају и не могу да верују.
Реч демонстрације у нашем језику више не постоји.
Судбина је изнад Бога.
Правда је напустила судницу када је видела ко је на страни оптужених.
Неистомишљенике не подносим органски.
Доктор ми је казао да се не бринем, то ми је на нервној бази.
Наша филозофија и сатира су најоригиналније на свету.
Имају представнике који учествују у диктатури.
Наша драма има само заплет.
Расплет никоме није пао на памет.
Што је више сатиричара, то је мање сатире.
Правда је на нашој страни, али судије нису.
Ако знате да читате између редова, онда вам је јасно и шта се дешава иза завесе.
Вук Бранковић није издајник.
Ништа није потписао.
Бог је припремио допуњено издање својих заповести, али не може да нађе издавача.
Пао нам је медијски мрак на очи.
Не прихватамо реалност јер смо ми најстарији постмодеран народ на свету.
Код нас је све више писаца.
Изгледа да је писање неуропсихијатријска терапија.
Срби не знају тачно одакле су дошли на Балкан, али знају куда одлазе са њега. У бели свет.
Не памтим кад сам последњи пут нешто прочитао.
Знате, ја читам само пароле на демонстрацијама.
И створи мафија државу по обличју своме.
Књижевна мафија се добро организовала.
Сви водећи писци и књижевни критичари успели су да се уграде.
Са народом у коалицији су само јад и беда.
Нико други није хтео.
На другој страни закона живи се много боље.
Богу хвала да ме не прислушкују.
Говорим у сну.
Народе, не филозофирај.
Далеко је од доброг и не може да буде и горе.
Пишем афоризме криминалистичког жанра.
Само такви одоварају њиховом златном добу.
Поштени се надају рају.
Верују да тамо има некога.
Наш народ је мали.
Верује у бајке.
Примећује се и одлив лопова.
Овде више нема шта да се украде.
Историју је лако фалсификовати.
Услов је да победите.
Из наше душевне болнице пацијенти не беже.
Знају да је напољу горе него код њих.
Страни инвеститори на нашем су буџету.
