Јанко Јелић – НОВИНЕ
У својих шездестет и кусур љета мој стриц Радуле, кога памтим довољно дуго, а опет кроз неку маглу, много пута је био на пазару, а сигурно десет пута се спуштао и у варош. Знао је његов отац, а мој ђед, тако да га поведе са собом да гони стоку, а онда и да му купи какву ђаконију да полако поједе док се коњ натовари потрепштинама. Послије тога би му запријетио да води коња право кући и да му случајно на ум не падне да икуд око пута завире. Радуле би тако и учинио док је стари остајао да се у вароши сретне с људима у кафани, да се нешто изразговарају и послове уговоре, а уствари да се добро изнапијају и испјевају. Кад је стари сератлија онемоћао, а после и умро, Радуле је на пазар ишао са старијим братом, мојим оцем, који бијаше шире руке, даваше Радулу по коју пару, па да сам изабере шта ће у дућану купити. То бијаше лијепо и мило Радулу и због тога је знао да пољуби братску руку, али му не падаше лако кад би се нашао пред дућанџијом и кад га овај питаше шта жели. Никад, чини му се, сам није изабрао шта ће купити, већ му је увијек неким чудом у рукама завршавало нешто што и није баш желио. Е, ако по чему личим на стрица онда је то сигурно по овоме што потоње рекох. Не знам како, али све што ме западне некако није моја жеља, а испадне да сам баш то изабрао. Него, ово није прича о мени.
Кад је прошло пола године како се и мој отац упокојио Радула је други синовац, мој старији брат, одијелио и то више захваљујући нашој младој тек доведеној снахи, од ње играло и пјевало и широки траг остао, како је често благосиљао остарали Радуле, а и ја то често чиним, не знам зашто шапатом. Биће да је та невјеста заслужна што се коначно, послије толико година, и Радуле могао назвати домаћином, својим газдом и што је први пут имао свој новчаник и некакву потпуно непознату слободу. И у тој слободи се први пут сам по својој вољи обрео у вароши и одлучио да један дан одживи као и други свијет у овоме новоме времену. Измио се и обукао како је сам најљепше умио од очевих одијела и кошуља, па ујутро бануо главном улицом загледајући излоге и људе и поздрављајући свакога, а понајвише је било оних које није познавао нити икад очима видио. Тога јутра је први пут у вијеку ушао у кафану и наручио ракију и кафу, а онда од некаквог дјетета купио новине. Видио је да то и други чине, па вели да не буде мимо свијета. Ко зна колико је пара за то троје дао. Кад је добро осмотрио око себе и у једном гутљају сркнуо кафу, па је онако врелу прелио ракијом, раширио је новине. Нанизана слова у редовима и ступцима, а нигдје никакве слике ко што се надао да у новинама има. Листа он тако новине псујући онога који је новине само словима закитио без икакве друге шаре и украса, док му се не исцери некакво варошко момче.
„Је ли слободно сјести, стари?“ – пита младић и без дозволе сједа.
Радуле се збуњено окрену око себе, а иза њега се створи још неколико младића.
„Да нам не би платио по ракију, па ћемо те научити да читаш?“ – пита неки дугајлија.
„Знам… Како не знам…“ – узјогуни се Радуле.
„Како, болан, знаш кад си новине наопако окренуо!?“ – заграја неко од младића, а сви остали праснуше у смијех.
Радуле се окрену око себе још више збуњен и загледа се у раскежена лица млађарије. У зубе и језике што се гласно поспрдиваху старом и неписменом човјеку који је, ето, тек данас кренуо да се учи животу. Кад се омладина коначно мало умири, Радуле сложи своје новине, скупи их испод пазуха, устаде некако свечано и још свечаније рече:
„Лако је читати наопослу, тако свак умије. Ајте, ви, мајчини синови, прочитајте шта наопако.“
Потом се тихо упути вратима и оде. Послије је неколико година долазио у варош и у кафани куповао и полако листао наопако окренуте новине не знајући ниједно слово. Нема још ни година дана како и он оде Богу на истину. Није дуго боловао ни ти нас је ичим оптеретио. Додали би му кап воде и ништа више. У потмулом стењању ме је једног јутра само замолио да одем до вароши и да му купим новине. Кад сам се вратио једва да је и руку могао да помјери, али је новине ипак прихватио и успио да их рашири и то баш наопако. Кад смо га опремали ја сам му те исте новине спаковао у сандук кријући. Можда му и негдје тамо на ономе свијету буду разонода.
