Јован зафировић – ВИСОКА ПОЗИЦИЈА
Село није било за њега. Од самог детињства осећао је притисак околине, те је врло рано рекао себи, боље да напустим родно место док не почнем да осећам и крвни притисак.
И тако је и учинио.
Завршио је основну школу у свом малом месту, потом и средњу стручну, а онда је факултет уписао на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Знао је он – по завршетку факултета – не жели да доживи судбину старијих генерација, да се врати одакле је дошао. Више би му годила смртна пресуда. Не зато што не воли своје село, већ је знао да перспективе нема. А није био за послове портира и курира по школама и домовима здравља. Био је слободомислећи младић и на помисао да би због посла морао да иде на митинге, није му било добро.
Као студент – одличан. Факултет је, за разлику од многих, завршио у року. Родитеље пред комшијама и родбином осрамотио није, а то му је, руку на срце, вредније него диплома, говоре у селу.
Завршио је и мастер.
И истина, није се вратио у село.
По дипломирању, диплому под пазухом и правац у град на ушћу двеју река испод Авале. Дабоме, за Београд.
Кад човек има факултетску диплому, има и очи да покуца на врата и потражи посао.
И он је исто чинио. И запослио се! Као и сваки почетак, био је тежак. Код рођака, стандардно, тесно и за прво време, па је одмах по доласку морао и стан да тражи. Јесте факултет, али једно је теорија, друго је пракса. Праксу је морао да стекне.
Ипак, какав је прави Косовац – марљив, радан, предан, мало по мало напредовао је.
И сад је заслужено на високој позицији.
-Свака му част! Знање је знање. Значи срушио је стереотипе о дипломама са митровачког универзитета. И тим студентима се, ето, пружају шансе!
-Јесте, Бога ми.
-А где тачно ради у Београду?
-На скели.
