Јован Зафировић – ПРОСЕЧАН СРПСКИ СИН У ПРЕТПРАЗНИЧНИМ ДАНИМА
На мишиће избори слободне дане, напуни прашњаву торбу празним теглама од зимнице па правац село.
А на улазу у село види се да није први, а ни последњи који ће приредити радост својим родитељима, који при сваком новом сусрету имају неку седу и бору више.
Ту, на улазу у село, испред продавница или сличног састајалишта, сретне и друге синове који живе далеко од родитељског дома и који не успевају да долазе, због природе посла, факултетских обавеза, чешће него што би желели. Углавном су то другари из детињства, школски другари, али и неки даљи рођаци које ретко среће.
Сви су они дошли да прославе празник са родитељима које нису видели дуго.
А кад је све њих већ срео, ред је и да застане, бар да се јави. А кад је већ застао да се јави, ред је и да позове туру пића, да се не каже да тамо у некој туђини црнчи, а нема да почасти другаре. А кад је он већ почастио другаре, и другари, да присутни не испирају уста доцкан њима називајући их шкртицама, позову туру пића.
А код родитеља ће стићи, они су и онако навикли на чекање и живот им у чекању пролази.
Кад туру за туром, минут за минутом, реч по реч о личним успесима и сопственим остварењима, месечним приходима, лаким девојкама, ноћним проводима, положеним испитима и стеченим дипломама прекине трговац и затвори продавницу, покупи се и крене својој кући да коначно сада већ својим црвеним очима које се цакле, мутним погледом, родитеље које није видео дуго види дупло.
