Slavica Maksić – PODRŠKA
Lepe želje i srdačni pozdravi od kolega sa kojima prestajem da radim. Sa nekima imam da završim još po nešto, pa se ni ne pozdravljamo. Ali je zato u kući vanredna situacija zbog mog odlaska u penziju. Ćerka moga brata zgranuto pita:
„Zašto?“
Probala sam da joj odgovorim najbanalnijim razlozima koje proizvodi primena aktuelnog zakona i propisa o radu i mojom voljom da tako bude, pa ne tražim produženje koje pomenuti dokumenti predviđaju. Dodajem želju da se u potpunosti posvetim svojim hobijima. Njoj se ništa od toga ne dopada, nego nastavlja žalopojku:
„Kako? Pa zar baš mora? Šta ćeš sada da radiš?“
Sve u svemu, velika briga za moj dalji život.
Još gore, ni njena deca nisu spremna da tek tako prihvate da više neću ići na posao. Ovo me je baš iznenadilo. Mislila sam da ih moj radni status ni na koji način ne dotiče. Naprotiv, očekivala sam da će im više odgovarati što ću biti slobodnija za pomaganje oko njihovog učenja i izrade domaćih zadataka.
Ali ne, naše ljubimice su tužne što njihova tetka ide u penziju. Inače me zovu ‘teto’ od kako su progovorile i čule od svoje majke da mi se tako obraća. Tetisanje je rado podržala moja majka, te ja ostadoh tetka svima njima do današnjeg dana. Počinju sa proverom da li stvarno idem u penziju i šta to u stvari znači.
Pošto mi je već dosadilo da objašnjavam zvanični završetak radnog veka, njima dvema, koje imaju 11 i 13 godina, nudim pojednostavljenu verziju:
„Zato što sam baba! Kada napuniš 65 godina, vreme je za penziju!“
Starija devojčica prihvata moje razloge bez reči, sasvim ozbiljna. Verovatno, ceneći da su penzionisanje i tolike godine nešto loše, pa pošto ne zna šta je od čega gore, ćuti i saoseća sa mnom. Mlađa se ne predaje, nego ima svoj komentar:
„Da ti kažem nešto, teto ̶ ti si jedna sveža baba!“
Neočekivano, iznenađujuće, kompliment kakav odavno nisam dobila. Takva uteha da sam morala da napišem ovu priču. Da se zaboravi i svedoči, kako deca nikad nisu mala za život! Za razliku od odraslih?
