Александар Чотрић – ПЕТ ГОДИНА БЕЗ АРКАДИЈА ДАВИДОВИЧА – ГЛАС КОЈИ И ДАЉЕ ОПОМИЊЕ
Навршило се пет година од смрти Аркадија Давидовича (1930–2021), једног од најзначајнијих руских и европских афористичара, писца који је читав свој живот посветио најкраћој књижевној форми, оставивши иза себе више од сто хиљада објављених афоризама. Његово дело представља јединствен спој филозофије, сатире, хумора и грађанске храбрости, а његове мисли и данас делују свежије и истинитије него у времену када су настале.
Давидович је био стваралац који није припадао ниједној школи, покрету или књижевној институцији. Живео је скромно у руском граду Вороњежу, у собици од свега тринаест и по квадратних метара, коју је претворио у необични Музеј афористике. Тај мали простор био је довољан да из њега потекну мисли које су прелазиле границе Русије и постале део светске афористичке баштине.
Својим афоризмима беспоштедно је разобличавао тоталитаризам, злоупотребу власти, лицемерје политичара, догматизам, националне митове и људске слабости. Није штедео ни државу ни народ, верујући да истински патриотизам подразумева право на критику. „Волети отаџбину значи мрзети њене мане“, говорио је, остајући доследан уверењу да је сатиричар дужан да истину стави испред удобности.
Његови афоризми нису били само духовите досетке. То су биле сажете филозофске расправе, често изражене у једној реченици. Давидович је сматрао да је „афоризам здрав разум у парадоксима“ и „крем филозофије“, а читавим својим делом доказао је истинитост тих речи. Из неколико редова умео је да отвори питања о смислу живота, слободи, Богу, историји, љубави и смрти.
Посебно је упечатљиво што су многе његове мисли данас готово пророчке. Афоризми о манипулацији, ратовима, демократији, медијима, корупцији и људској похлепи звуче као да су написани јуче. Зато Давидович не припада само руској књижевности, већ целокупној европској култури критичког мишљења.
Српски читаоци добили су прилику да га ближе упознају захваљујући књизи „Аркаде духа“ („Српска реч“, Београд, 2018), у којој је објављен избор његових афоризама у српском преводу, праћен опсежним предговором о његовом животу и стваралаштву. Та књига представила је Давидовича не само као великог мајстора парадокса већ и као човека који је, упркос скромном животу и честом неразумевању, остао доследан слободи мисли.
Аркадиј Давидович је једном записао: „Не треба ми некролог – боље је да на том месту штампате моје афоризме.“
Пет година после његове смрти, управо његове мисли најбоље говоре о њему. Велики писци не нестају онда када оду са овога света. Они настављају да живе у реченицама које нас подстичу да се насмејемо, али и да се замислимо. Давидович је припадао управо таквим писцима – онима чији дух наставља да разговара са сваким новим читаоцем.
Александар Чотрић
АФОРИЗМИ
Афоризам је мисао која нас подстиче да мислимо друкчије.
Ако кажете људима истину, неће вам опростити клевету.
Оно о чему ћутимо вришти у нама.
Таленат може да се бори с властима, али не и с равнодушношћу публике.
Нема истине на свету. То је истина.
Истина се маскира у лаж. Да би преживела.
У ненормалној држави опасно је бити нормалан.
Демократија: немислећа већина бира неморалну мањину.
Дајте им слободу и они ће гласати за ропство!
Ако се затворе уста мањини, и већина ће остати без гласа.
Народ се не продаје, али се лако купује.
Судије су независне и потчињавају се само праву власти да им телефонирају.
Историја је штафета злочина.
Револуције се рађају у главама, а сазревају у стомацима.
Избори су уметност обећања.
Живот је вечност између два тренутка.
Човек је створио такве играчке које се већ играју с човечанством.
Не треба драматизовати смрт. То је само крај комедије.
