Ранко Пивљанин – Амнезија (Награда за 2002.)
Живио сам изгубљеним животом, као и већина грађана наше земље, под још једним у низу наших ненародних режима и, за разлику од дневних новина и посла, редовно сам имао само демонстрације. Ниједан протест нисам пропуштао. Демонстрирао сам, извикивао и носио пароле, ударао у шерпе и лонце које су одавно изгубиле своју основну сврху, шетао, трчао и бежао пред полицијом.
Е, приликом једног од тих бежања нисам био довољно хитар и чувар реда под пуном ратном спремом ме је сустигао и опаучио оним дугачким пендреком по глави. Изгубио сам свест, која ми се касније вратила, али сећање није. Ничег се, под милим богом нисам сећао. Ни како се зовем, ни зашто сам ту, ни шта радим (ту и нисам имао чега да се сетим), ни у којој држави живим, (то, додуше, нису знали ни они којима је глава буила у реду).
У међувремену се променила власт, али ја то нисам приметио. Убеђивали су ме да то није последица моје амнезије, јер то не примећује ни већина становништва.
Напрезао сам мождану масу, или оно што је од ње остало, не бих ли се сетио ко сам, шта сам, одакле долазим, али узалуд. Једна жена је тврдила да сам јој син, али ме није убедила. Друга ме је убеђивала да ми је супруга, што сам са индигнацијом одбијао. Неки су ми се представљали као најближи род: међутим, ја им нисам веровао.
Људи су ми говорили да сам, заправо, имао среће, јер би то чега се ја не сећам – сви волели да забораве.
И кад сам изгубио и последњу наду да ћу некако повратити прошлост, почела је прича о отварању полицијских досијеа. Рекли су ми да ћу тамо наћи све што ме буде интересовало, и досије сам видео као последњу шансу да реконструишем свој заборављени живот.
Данима сам стрпљиво чекао, док ме најзад нису увели у неку просторију и испре дмене треснули огромну фасциклу са пожутелим папирима. Пун стрепње, почео сам да ишчитавам забелешке ревносних доушника, и већ на старту се запрепастио. Нормалан човек би од свега овога што се налазило унутра могао да прихвати само име и презиме, а и то с резервом.
Био сам непријатељ државе.
Противник партије.
Ненародни елемент.
Реметилачки фактор.
Ментално неуравнотежен.
Склон пијанчењу и блуду.
Отпадник од друштва.
Лош родитељ, и још гори студент.
Пропагатор сумњивих вредности.
Бунтовник и силеџија!
Следила су имена жена са којима сам био, називи кафана у којима са „тад и тад“ опсовао „тога и тога“, цитати разних будалаштина које сам изговорио ту и тамо.
Једну једину позитивну ствар о себи нисам нашао. Судећи према тим забелешкама био сам олош последње врсте, и кад је онај полицајац који ме звекнуо знао ко му је пао шака, он би, уместо пендрека, лепо , потегао пиштољ и ослободио друштво једног шљама. Нисам ни знао које беде ме је човек спасао онда кад ме распалио по глави и избрисао ми срамотни терет моје прошлости.
Овако, откако ми је досије освежио сећање, само једна ставр ми је на памети. Да поново све заборавим.
