Васил Толевски – Изабрани афоризми (Приредила Весна Денчић)
Васил Толевски је рођен 1956. у Будимпешти (Мађарска). Дипломирани инжењер машинства. Пише афоризме, сатиричне приче, хумореске и монодраме. До сада објавио двадесетак књига, ауторских, панораме афоризама и антологије. Његови радови су превођени на десетак светских језика.
Добитник је бројних значајних награда у Македонији и у иностранству. Био је главни уредник неколико листова у Македонији (Остен, Македонски остен, Студентска реч). Члан је Београдског афористичарског круга, као и председник Удружења сатиричара и хумориста Македоније.
Са посебним задовољством преводи балканске писце афоризама на македонски језик. У едицији Светска сатира која излази у Македонији, објавио пет књига страних писаца (Александар Баљак, Александар Чотрић, Слободан Симић, Валериу Бутулеску, Растко Закић и Весна Денчић)
Објавио је: Четири корака до истине, Музика за глуве, Исусе Луцифер нас зове, Наши пријатељи, Антологија македонског афоризма, Антологија балканског афоризма (двотомна), Бисери балканског афоризма (три тома), Антологија балканског афоризма (македонска верзија), Наши пријатељи 2, Врели мразеви, Библија за невернике, Маде ин Мацедонија, Исусови антихристи, Сува река и Паклени рајски врт и неколико коауторских књига.
Добитник награде: 13 Ноември, града Скопља (2008); Радоје Домановић (2007); Драгиша Кашиковић (2008); Трим еротикон, Струмица (2007, 2012 и 2014); Шабачка чивијада (2007, 2008 и 2019); Ин Виница 122 веритас (1994); Хумореска године, Јежев хумор (1998); Жикишон (2007); М. Илић (2007) Пожаревац, Србија; МаксМинус (2008); Златни прстен (2011) Бјелина, БиХ; Златни круг, Сатира фест (2012); Наџи Наман (2012) Либан; Носорог (2012) за најбољи балкански сатиричар; Златна значка КПЗ Србија (2014); Мркоњић град (2013, 2014 и 2015); Минимакс, (2014); Златни сатир, за најбољег македонског сатиричара (2014); Ерски кабаре, Чајетина, Србија (2014); Пијанец (2015), Делчево; Награда за животно дело, Делчево (2015); Кочани (2015, 2016 и 2017), СТЕМ-2016, Лесковац, Србија (2016); Ја, Итар Пејо (2017); Типар, Плевља (2019) за најбољу књигу и Даниловград (2019) за најбољу књигу.
Избор афоризама
Раније су градили дворце па су бирали будале.
Данас бирамо будале па градимо државу.
Увек гласам средњим прстом.
Тако сви знају шта мислим.
Морамо стати на ноге – штаке смо продали!
Осакаћени смо. Немамо ни левицу ни десницу.
Само једном се живи. Али не овде
Предложићу Деда Мраза за посланика!
Лаже ме још од кад сам био дете.
Наши посланици нису за европско тржиште!
Још су зелени.
Створили смо еколошку државу.
Тајкуни су је очистили.
Код нас нема незапослених.
Сви раде један против другог.
Паметни су напустили земљу.
Остали су гласачи.
Можда је мој животни ритам успорен
али није до мене – ја играм како други свирају.
Никако да погоде укус народа.
Јер све што обећају народ прогута
Ми бисмо и даље користили главу,
али нема више зидова.
Наш брод лудака неће потонути.
На време су га насукали!
Нико нема права да контролише председника.
Он је увек ван контроле.
Морамо пазити и на правопис.
Власт хапси и за најмању ситницу.
Хартија трпи све.
Али, и народ нам није за потцењивање.
Свако је луд на свој начин.
Само смо ми луди на њихов!
Срамота је умрети од глади.
Свет ће помислити да немамо шта да једемо.
Бадава је Ђаво дошао по своје!
Све нам је под хипотеком!
Осим гробова,
у мојој држави ништа није по мери човека!
Способне гледамо на делу,
а неспособне на билбордима.
Слуге режима постали су наши господари.
Имамо скромне вође.
Задовољни су и са мало мозга.
Политичко правило:
ко стигне до циља, одмах постаје мета!
Кренуо сам стопама министра.
Али, налетео сам на истражне органе.
Народ има права на грешку,
али он то своје право користи само на изборима.
Наш минут ћутања траје вековима.
Од два зла ми увек изаберемо
оно које има више гласова
МУКЕ ИСУСОВЕ
(Весна Денчић о афоризмима Васила Толевског)
Васил Толевски ИСУСЕ, ЛУЦИФЕР НЕ ВИКА
ИСУСЕ, ЛУЦИФЕР НАС ЗОВЕ
(Алма, Београд – 2007)
Ако је српски афоризам оглашен као борилачка вештина, за македонски би се могло рећи да више нагиње оном изворном, Хипократовом, лековитом својству, када се избацивањем из тела горчине, олакшава организму да функционише – човеку да живи упркос свему – чак и када му се не мили, када би најрадије очи склопио, да не гледа морални суноврат и све оно што као бујица са собом носи. Пливати у том талогу без мучнине и гађења недвосмислено би указивало на страхотност окружења и способност прилагођавања условима недостојних помена а камоли живљења, да није оног, можда помало усамљеног, али ипак опомињујућег гласа који се не мири и који је тешко ућуткати.
И управо тај глас непристајања и побуне долази од Васила Толевког. Као прва ласта која најављује пролеће, процват и развој македонског афоризма, његов виспрени дух поиграва се са свим аномалијама друштва и поднебља, призива и прозива, провоцира на акцију, или барем изазива потребу да се мисли другачије – својом главом.
До недавно браћа, сада добре комшије, дакле, са веома блиским, сличним а често и потпуно идентичним темама, које као да на овим просторима подједнако муче све „страдалнике“, добровољно или пак принудно сатеране у токове усковитлане безумљем, ниским страстима, ситним, али највећма крупним интересима појединаца – моћника. У таквој неравноправној борби, када се без сумње унапред зна и победник, оном „малом“ појединцу не преостаје ништа друго него да кроз хумор и сатиру, покуша, макар апострофирањем, да учини тај мали искорак, да од чељусти „звери“ сачува главу, и спаси душу.
У прошлом животу био сам глупи август.
У овоме, глуп сам преко целе године.
констатује Васил Толевски иронично, у својој новој збирци афоризама Исусе, Луцифер нас зове. Међутим, чак и да није реч о иронији, није неопходно бити претерано интелигентан, чак ни током целе године, да се сагледа суштина посрнућа, чију беспризорност више нико и не покушава да замаскира. Све је огољено до граница непристојности, доведено до апсурда, те отуд наде у неко скорије провиђење готово да нема.
Књига Исусе, Луцифер нас зове, саткана је двојезично. С обзиром на то да је Србија изнедрила већи број квалитетних сатиричара, намера је јасна: да свој глас придружи том бунтовном хору из суседства, и да направи помак, пионирски покушај да се македонској публици приближи афоризам, који је, према речима аутора, у њиховом књижевном опусу запостављен, готово потпуно непознат – да реч критике постане део јавног мњења и слободног изражавања мисли.
А своје мисли, обликоване у афористичарски исказ, Васил Толевски варира кроз јасне и препознатљиве ситуације, атмосферу боји игром речи, пародирањем, алузијом, подсмехом, каткад и снажном сатиричном жаоком, са скривеним или пак врло отвореним значењем. Иако ауторова оштрица засеца велики дијапазон тема, највише простора посветио је миљеницима Луциферовим, који душе своје дадоше у бесцење.
Ушао сам у коалицију са ђаволом.
Сад сам бог.
Да нисам члан партије,
морао бих да се лечим код психијатра.
Но, и поред обиља тема (и дилема), аутор би вероватно имао још много тога да каже, али и са овим и оваквим избором, књига Исусе, Луцифер нас зове је бескомпромисно сведочанство хода по мукама, управо оних који нису у савезу са нечастивим.
Можда ће афоризами из ове збирке произвести различите реакције – неког засмејати, неког испровоцирати, а неког, надајмо се, и натерати да се замисли, јер својим ангажманом ова књига
