ИНТЕРВЈУ – Јанко Јелић, сатиричар
Свака права сатира се прво бави својим аутором
Како видиш улогу и значај сатире данас и колико си сагласан са ставом да је сатира оружје немоћних људи?
Не бих никако раздвајао категорију сатире од судбине и положаја књижевности уопште. Додуше, очекивано је некако да жанр сатире буде друштвено најангажованији међу свим другим жанровима. И у таквој позицији одиста сатиру можемо посматрати као оружје немоћног човјека, или је можда боље рећи као неку утјеху или забаву за доконе писце које нико ништа не пита и који на маргини испијају неку омиљену горчину и бистре замућену стварност. Има једна лијепа ријеч која се користи кад старији хоће да заокупе пажњу наивном дјетету и да потроше вријеме у његовом васпитавању без много труда и муке. Та ријеч је „заговор“. Е, сатира би могла да буде баш то, наш „заговор“, који смо сами себи бацили јер нам не преостаје много других друштвених алата, да не кажем играчака, за уподобљавање свакодневице. Но, не треба заборавити да свако оружје има моменат кад може да буде дјелотворно, тако да ми и нијесмо тако немоћни, само смо системски скрајнути. Осим тога, сви често заборављамо да најбоље сатиричне приче и читаве књиге своју сатиричност не темеље на бављењу спољашњим свијетом, већ свој живот почињу изнутра, из саме дубине писца и његове несигурне позиције. Свака права сатира се прво бави својим аутором и само је та операција на отвореном писцу и његовом дјелу може ослободити да се бави ширим друштвеним питањима. Искрен да будем, ја се увијек најслађе насмијем себи. Кад год хоћу да кажем нешто о сатири сјетим се Дон Кихота и нема потребе да много причам и објашњавам. Друга је ствар што ми писци, али и други мудрословци, често очекујемо превише од себе и својих текстова, а самим тим и од неке званичне инстанце, а кад се очекивања изјалове онда кукамо над злом судбином нашега талента, не схватајући колико смо тиме покварили и унизили своју писанију и труд. Зато ме нервира кад неко каже како нас друштво не цијени довољно. Па кад би нас цијенило ово друштво онда би требало озбиљно да се запитамо какви смо то ми писци. Сатира и ми са њом смо тачно ондје гдје нам је и мјесто, јер да је другачије или би ми престали да будемо писци или би ово друштво постало неки предукус раја, а сатира би једноставно изгубила смисао.
Добитник си више награда за сатирично стваралаштво укључујући и награду за најбољу књигу сатире на српском језику „Радоје Домановић“. Како један сатиричар „доживљава“ награде?
Реци ми, познајеш ли неког писца који није носилац ниједне награде? Мени се чини да таквога данас у Црној Гори нема. То доста говори и о наградама и о писцима. Чини ми се да постоје двије врсте награда, једне служе да писцима и издавачима донесу рекламу, углед и новац, а друге служе да створе најчешће лажну слику о живим дешавањима на пољу културе и умјетности. Осим тога, све награде су идеалне прилике да се кроз њих покрију неке нерегуларно потрошене или нерегуларно зарађене паре. Уз то одавно је на сцени парадокс по коме је битнији опстанак саме награде од пишчевог опстанка. То је опет у складу са модерном доктрином по којој је све битније од човјека. Тако су и ловори и ленте битнији од глава и груди који их носе. Но, опет ни без њих се не може. Зато о њима и не треба пуно мислити. Највећа мука и брука која се везује за награде дешава се због тога што награде често носе име неког великог писца, а онда се тим именом поиграју разни стручњаци из редова жирија и из редова лауреата. И, ево, искрено ћу ти испричати, а надам се да ћеш ми вјеровати на ријеч, чини ми се да је била 2014. година кад сам прочитао конкурс за Стеријину награду за необјављени драмски текст. Ја имао неку своју скицирану причу и одлучим да напишем драму и кажем себи: „Хоћу да освојим ову награду!“ Потрудио сам се као никад прије ни послије и сваког дана док пишем само понављам да хоћу да напишем најбољу драму и да побиједим. На крају нијесам хтио ни да читам последњи пут своју драму, него је пошаљем на конкурс уз кратку биографију под шифром „Скадар на Бојани“ и стрпљиво чекам вијест о побједи и о немалом новчаном добитку. Да би све добило драмску напетост жири је те године подобро пробио рок за саопштавање имена лауреата. А ја свакога дана улазим на сајт Стеријиног позорја и чекам. Док једног јутра коначно не освану име побједника са импресивном биографијом и једним недостатком, имао је све награде осим Стеријине. И свакако да ту не би било ништа чудно да у образложењу жирија нијесам нашао своје име и име своје драме као другопласиране. Али, другоме иде само похвала и немушта препорука, први носи све, и паре и славу. Тада схватим колико сам био близу, а опет вјероватно заувијек далеко. С једне стране сам био поносан и на свој текст, али и на свој осјећај да имам нешто вриједно признања, а са друге стране нешто ми се било смучило. Елем, ово ти причам зато што након тог „признања“ нијесам ни хтио ни могао дуго времена ништа да пишем. Нешто ме ту оштетило. Ипак, очеличило ме у смислу да сад на то гледам са подсмјехом, али прије свега на свој рачун. Замисли будалу, да напишем прву драму и да одмах добијем Стеријину награду, не иде, наравно. Данас би можда и могло, али ја више немам тако добру причу за драму.
У којој мјери сатира у Црној Гори одговара изазовима свакодневице?
Бити сатиричар у Црној Гори је заиста тешко јер колико год да се трудиш да пишеш о актуелностима кроз своју призму комедије и сарказма имаш увијек осјећај да те стварност претиче и да се далеко боље спрда она са тобом него што би ти икада могао са њом. Тако ти је то кад живиш на занимљивом мјесту на коме се ништа и не дешава осим опште лакрдије и фарсе. Наравно, ту изузимам оазе смисла у нашим породицама, пријатељским окупљањима и молитвеном животу. Зато ја мислим да сатиричари у Црној Гори не раде добар посао, али имам оправдање за све нас. Једноставно, не можемо, нијесмо толико школовани нити тако васпитани да испратимо комплексност ововремених кастига и застиђа. Можда је и добро што је тако јер би се у противном умјесто са „добар дан“ поздрављали неким примитивним крицима. Опасно се препустити оволикој количини јавно афирмисаног лудила и безобразлука
Да ли би Саграило из „Златног човјека“ имао неку додатну опсервацију везано за актуелни друштвени и политички тренутак?
У Црној Гори се отео контроли терор над елементарном свијешћу, над сваким стваралачким знањем и над здравим мозгом. А спроводи се непрекидном причом, празнословљем, са разних јавних адреса из још јавнијих уста без икакве одговорности према било коме и било чему. Причом која не престаје и не утишава и која кроз свој континуитет релативизује разлику између истине и лажи, а посебно доводи у питање логику. Том причом се покушава прикрити општа институционална и друштвена јаловост и створити привид некакве животне динамике, које суштински нема нигдје гдје људи не раде и не производе нова добра. Ту причу, до које се никад раније није држало, Саграило је назвао „тандарање“. Е, ово ти је вријеме дугог и исцрпног тандарања у коме се посебно цијене тандарије, а за ауторитете су постављени најуспјешнији тандараћи који подучавају и васпитавају млада тандарала. И луди би полудио и почео да тандара.
Сплетом околности сви имамо помало вишка времена. Шта се спрема у сатиричној радионици Јанка Јелића?
Све су прилике да ће убрзо изаћи из штампе књига драма међу којима је и она која је замало награђена. То ми баш значи. А онда ћемо се бацити опет на неке приче, мање или више сатиричне. Имам, додуше, и једну амбицију и скицу за сатирични роман. Тога воћа нема баш пуно у нашој књижевности. Пробаћу да то урадим, мада се не смијем превише залијетати с роковима.
Јанко Јелић је рођен 26. септембра 1979. године у Шавнику. Дипломирао је на Филозофском факултету у Никшићу на Одсјеку за српски језик и књижевност. Пише поезију, прозу, драме и есеје. Прва књига, збирка пјесама – Побуна ствариобјављена је 2014. године у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у едицији Хододарје. Његова друга књига, роман Биљежница из преображаја је такође објављена 2014. године у издању издавачке куће Чувари из београда. Књига сатиричних прича Златни човјек – приче испред сеоске продавнице објављена је 2017. године поново у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, за коју је добио награду Радоје Домановић за најбољу књигу сатире објављену на српском језику у 2017. фодини. Јелићева драма Регионални центар је ушла у ужи избор на фестивалу у Новом Саду.
Јанко Јелић је члан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и Удружења књижевника Црне Горе.
