САТИРА

Објави Сатиргора

 

Сатира је у дословном значењу речи жртвена чинија пуна разног воћа, а у пренесеном — песма или неко друго књижевно дело састављено од разних елемената. Под сатиром је, заправо, могуће подразумевати: (1) краћу или дужу песму у којој се на подругљив начин указује на штетне појаве у друштву или на негативне особине појединаца; (2) књижевно дело било ког жанра; (3) сатиричну књижевност у ширем смислу. Тако се може говорити о сатирачној песми, сатирачном епу/спеву, сатирачној поеми, сатирачној праповеци/прачи, сатирачном роману, сатирачној драми (комедија) афоризму (који у новије време постаје искључиво сатирични жанр). Сатира се, традиционално, одређује као виши, оштрији вид комике у односу на хумор — хумор, наиме, има за циљ да само насмеје читаоца указујући на негативне појаве, а сатира да осуди те појаве и особине и потпомогне њиховом искорењивању. Неке од најчешћих особина које бивају предмет сатиричне оштрице су: тврдичлук, помодарство, самохвалисање, дволичност, сервилност, неморал… У том смислу, сатира се служи и одређеним (стандардним) стилским средствима — хаперболом, иронијом, а нарочито алегоријом.

У великом броју случајева се сатира, пародија и шаљива књижевност уопште везују и за друге одреднице, рецимо за еротику, па се тако, примера ради, Раблеов Гаргантуа а Пантагруел сврстава и у еротске и у сатиричне романе. Каткад књижевна дела еротске провенијенције потпуно прерасту у сатиру, за шта као типичан пример можемо навести Гомнаиду Дубровачанина Јунија (Џона) Палмотића.

Почетке сатирачне књижевности је тешко одредити. У старогрчкој књижевности за истакнуте сатиричаре важе Симонид, Архилох, Фолкидид, комедиограф Аристофан. У књижевности старог Рима су се у области сатире истакли Хорације, Јувенал (чије главно и једино дело има наслов Сатире), Апулеј, Петроније Арбитер. У новијој (европској) књижевности се као изразити сатиричари наводе: Мигуел Сервантес (аутор чувеног Дон Кихота), Франсоа Рабле, Волтер (са својим романом Кандид), Џонатан Свифт (најпознатиј и по роману Гулаверова путовања, који доцније постаје омиљено дечје штиво), Џорџ Гордон Бајрон, Џорџ Бернард Шо, Николај Васиљевич Гогољ (чије је главно дело роман Мртве душе).

Најисцрпнији преглед сатиричних видова у почетним фазама новије српске књижевности дао је, по нашем мишљењу, Станислав Винавер у свом есеју (јавном предавању одржаном на Коларчевом народном универзитету) Српски хумористи и сатиричари. У овом тексту он тврди да се у „најважнијем песничком документу српског народа“, у Горском вијенцу Петра Петровића Његоша, „налази (…) и једна комична и сатирична епизода од монументалне вредности“. Реч је о оном чувеном месту из Његошевог дела где Војвода Драшко саопштава своје утиске о боравку у Млецима. Винаверова је оцена да ова епизода „у неку руку има програмски карактер“ и да је она, заправо, „оквир у коме се има кретати српска сатира, српска комика, српски хумор…“ Наравно, почеци српске сатиричне књижевности досежу до нешто даље прошлости… У истом есеју Станислав Винавер истиче да се Доситеј Обрадовић „служи (…) најрадије у својој дидактици, комиком, благом шалом“. (Ова констатација би била само један у низу доказа да је у неким случајевима тешко разлучити хумористичко од сатиричног!). Као најзначајнијег, пак, Доситејевог следбеника Винавер наводи Јована Стерију Поповића, једног од највећих и жанровски најразноврснијих српских писаца XИX века. Осим њега, у периоду класицизма и предромантизма сатиру су неговали и мање познати писци Михаило Максимовић и Константин Богдановић.

Свој допринос српској сатири дали су, после Његоша, и други романтичари. У најбоља обимнија песничка остварења Бранка Радичевића се, осим Ђачког растанка и Туге и опомене, убраја и сатирични спев Пут, у којем је песник исмејао противнике Вукове језичке реформе. Уобичајена подела која обухвата највећи део оригиналног песничког стваралаштва Јована Јовановића Змаја јесте на интимну лирику и поезију колективне инспирације (која је најобимнија од свега што је Змај створио), у чијем склопу најзначајније место заузимају сатиричне песме, „лепе сатирице“, како их је назвао Миодраг Поповић (Билдунг, Јутутунска јухахаха, Јутутунска народна химна…).

За неговање сатире у епохи српског реализма знатне заслуге припадају Светозару Марковићу, који се, под видним утицајем руских револуционарних демократа (највише Писарова), залагао за стварање друштвено ангажоване литературе, односноза“уништење естетике“, како је то именовао један од његових следбеника, Пера Тодоровић. Марковићеве идеје је, иначе, прихватио и велики српски романтичар (једини међу њима!), Ђура Јакшић, а његова сатирична оштрица најубојитија је у песми Отац и син и краткој причи Комадић швајцарског сира.

Код Милована Глишића, једног од зачетника српског реализма, наилазимо и на онај тип прича које су непосредно најављивале Радоја Домановића. Најпознатије од њих су, свакако: Шта човеку неће пасти на ум!, Нови Месија, Чист ваздух, Сигурна већина, Молепство. У том смислу, треба, када је реч о Глишићу, већу пажњу посветити његовом раном стваралаштву (оном пре 1873. године) — сарадњи у сатиричном листу Враголан. И највећи међу, иначе, малобројним лиричарима из времена реализма, Војислав Илић, није одолео „изазову сатире“. Таквим својим песмама (од којих је, свакако, најпознатија Маскенбал на Руднику) он је, по речима Јована Деретића, „стао напоредо с представницима сатире у другим жанровима“ ове епохе. Из тог времена потича и једна од нај познатијих наших сатиричних песама свих времена – Свиња реформатор Милорада Митровића. За разлику од већине осталих реалиста, Стеван Сремац је био монархиста и противник Светозара Марковића. Он је, међутим, попут своје књижевне сабраће, „више волео старо него ново, ближи му је био старовременски, патријархални него модерни, грађански свет“. Таква Сремчева схватања утицала су на то да он подвргне „оштром сатиричном перу“ све оно европско, западњачко што је продирало у Србију. Нај већи домет, што се сатире тиче, код Сремца је остварен у Вукадину и „Лимунацији“ на селу, а њима уз бок иде и краћа приповетка „Чесна старина!… „. У овим и неким другим делима, ипак, нису поштеђени ни следбеници покрета Светозара Марковића. Сремац се, иначе, као писац у знатној мери ослања на своје претходнике — Јована Стерију Поповића и Јакова Игњатовића, а донекле и на Милована Глишића. Један од највиших домета српске сатире остварен је у књижевном делу Бранислава Нушића, другог нашег великог комедиографа после Јована Стерије Поповића, на чије се стваралаштво он, у великој мери, надовезује. Нушићев претходник је, међутим, и Коста Трифковић, који представља својеврсну „копчу“ између ова два великана. Премда је Нушић сам себе сматрао више хумористом него сатиричарем, а своје комедије мање ценио од осталих драма (и других жанрова), оне су највреднији део његовог стваралаштва, а њихов сатирични набој је непорецив. Б. Нушић је, иначе, своје књижевно стваралаштво отпочео у периоду реализма (и то сатиричном песмом Два раба, комедијом Народни посланик и другим раним делима), а наставио је да пише и доцније, у време модерне, као и у периоду између два светска рата.

Хумористичко-сатирична традиција српског реализма свој врхунац доживља са Радојем Домановићем. Он је свој књижевни таленат најбоље исказао у сатиричним приповеткама, које се обично деле у неколико група: хумористчко-сатиричне или анегдотско-сатиричне (Не разумем, Гласам за слепце, Демон, Митрополитов мачор и друге), хумористичко-сатиричне са елементима гротескне фантастике (Краљевић Марко по други пут међу Србима, Размишљање једног обичног српског вола), пародично-сатиричне (Озбиљне научне ствари, Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића) и (најбоље!) алегорично-сатиричне, чији је он и творац (Укидање страсти, Данга, Вођа, Мртво море, Страдија). Последњих година Радоје Домановић више него можда иједан писац заокупља пажњу изучавалаца књижевности, тако да се појавио велики број текстова и засебних књига. У Домановићевом делу се откривају нова значења, нове вредности, а на светло дана избијају и мање познати или до сада непознати текстови овог књижевног великана. Драгана Вукићевић, примера ради, у Домановићевом (иначе, фикционалном) стваралаштву уочава и присуство књижевнокритичких тема. Путем Радоја Домановић пошли су многи каснији српски писци, тако да је „створено“ читаво Домановићево племе, како га је назвао Мирослав Егерић, један од најприљежнијих изучавалаца српске сатире. Том „племену“ припадају, између осталих, и ови писци: Ерих Кош, Бранко Ћопић (оним делом свог стваралаштва које га одређује као јеретичког Ћопића, по речима Владимира Буњца), Васа Поповић, Душан Радовић, Владимир Булатовић Виб, Бранислав Црнчевић, Матија Бећковић, Милован Витезовић, Александар Баљак и низ других писаца, нарочито оних који важе за афористичаре.

Свој већ помињани текст Станислав Винавер завршава освртом на сатиричне елементе у делу Петра Кочића, једног од наших лирских реалиста. Овде се Кочићеви ставови сравњују са ставовима Вука Караџића — Вукова сумња у „просвешченије“ (због кварења народних вредности) код Кочића прелази у мржњу, али само зато што оно долази од туђинске, окупаторске аустроугарске власти. На удару Кочићевог сатиричног пера највише се нашло кварење једне од највећих и најсветијих вредности једног народа – језика. Винавер се посебно бави мање познатим Кочићевим текстом — дужом приповетком Суданија. Најпопуларније Кочићево дело је, иначе, сатира у драмском облику Јазавац пред судом.

Бранимир В. Бранковић

Текст преузет из часописа за књижевност, уметност и културу „БУКТИЊА“ Број 31
главни и одговорни уредник Горан Вучковић | Издавач „Крајински књижевни клуб“ Неготин, 2012