Интервју – Владислав Влаховић, сатиричар
Тежио сам да моја оловка буде путоказ
Неко је рекао да сатира најбоље успијева тамо гдје има корова. Колико је „плодност тла“ иницијално условила твоје бављење сатиром?
Закоровљено тло, закоровљене идеје, закоровљено вријеме… Вјерујем да то није свјестан избор ни оних због којих коров и буја на све стране, а камоли инспирација иоле озбиљног ствараоца. Не пристајем на то, ни по цијену кад бих постао светски славно име. Као писац сатиричар “сам себи сам се десио”, као што се нама десило ово “закоровљено вријеме”које буја деценијама. Једоставно, сатиричаре ставара интеракција процеса у друштвима у којима је идеал без рада добро живјети, зарадити велики новац, стећи славу, “питати се”… Да нема довољно за све, многи увиде тек кад навре толико зло да збуњене натјера на панично бјежање. Ко год у сналажењу закасни, он се сам себи деси као неко ко умисли да има обавезу да то записује и тако се “рађају” сатиричари. Данас то дјелује лако, јер нема оштре ценсуре, саслушања и отвореног прогањања, а уствари је теже, јер је усавршена маргинализација свакога ко покуша да се избави из мутне матице осредњости. Заправо, однос према сваком истинском гласу разума и неупитним цивилизацијским вриједностима, мене покреће да дијелим своје виђење са онима који то на сличан начин разумију, или не разумију. Невјероватан је осјећај кад једном реченицом дефинишеш нешто што тек треба да “поспреми” историја у томове које ћемо читати, онако, да би што мање научили, из страха да не одемо предалеко, ако се с времена на вријеме “историја не понавља”. (Моја амбиција је да у десет реченица кажем шта други кажу у цијелој књизи. – Фридрих Ниче).
Да ли си некада имао неприлика због својих сатиричних исказа?
Не знам!? Зар није довољно неприлика што ми је више од пола живота прошло под геслом: “Добро је да не буде горе?” Живимо у времену у коме су ужасне вјести констатна, а добре “непровјерене гласине”. Људи су изгубили достојанство и вјеру у себе, школе и факултети углед, а наука, култура и медији покретачку улогу у друштву. Побјеђујемо једино ако се идентификујемо са најуспјешнијим спортистима и то све чешће страним. Живјећи у таквом окружењу, срастао сам са неприликама, тако да није баш лако одредити се према овако наизглед једноставном, али суштински сложеном питању. Од првог реда који сам као сатиричар написао, тежио сам да моја оловка не буде копље уперено у нечије срце, него путоказ, који ће означавати појаве са којима се треба немилосрдно обрачунавати, како нам људи не би биле “појаве”, него “стил” јер Le style c’est l’homme (Човјек је стил), како је то записао Жорж Бифон (Georges Louis Biffon).
Добитник си великог броја домаћих и међународних награда и признања. Какав је твој однос према наградама уопште?
Више од 25 година, упоредо са професионалним обавезама, бавио сам се и књижевношћу. Чињеница је да сам добитник великог броја награда и признања која се дођељују за хумористичко сатиричну књижевност широм региона, Европе и свијета, међу којима и оних најзначајнијих попут: “Радоје Домановић”, “Златна кацига”, “Књига године” на Црногорском фестивалу хумора, сатире и карикатуре, Свеукупни побједник Међународног фестивала “Велика празнина за велики лет”, “Растко Закић”, “Кочићевим сатиричним пером”, “Наји Нааман”, Повеља “Словески сусрети”и многих других…. Награду “Типар”, као најзначајнију регионалну награду за хумористичко сатиричну књижевност, добио сам сада већ далеке 2007. године, за књигу “Ноћне море”, а о њој најбоље говоре имена која су је прије мене добила (Радивоје Бојичић, Матија Бећковић, Душан Ковачевић, Милован Витезовић, Жарко Ђуровић, Драган Копривица, Момо Капор, Драган Лакићевић, Петар Пајић, Шћепан Вуковић, лист „Ошишани јеж“ и Илија Марковић). Наћи се тим поводом у том друштву, као и друштву аутора који су ту награду добили после мене, буди осјећај части која не пролази.
Свако истинско стваралаштво захтијева труд, енергију и одрицање које се у данашње вријеме не може материјално валоризовати. Награда јесте сатисфакција, кад год је утемељена на јасним и етичким принципима, јер тада она значи велики пострек и част за ствараоца, без обзира на ранг признања и то што оно са собом носи. Ако освојите прву награду на Интернационалном фестивалу у конкуренцији од око 300 аутора из тридесетак земаља региона и свијета, природан је осјећај посебног задовољства и увјерења да сте створили нешто вриједно у тој области, што су мериторни људи препознали као прворазредно остварење савремене сатирицне књижевности, у датом времену. Сваки други приступ и награђених и оних који награђују, чине више штете него користи и награђеном аутору и награди, али и систему друштвених вриједности, који је у данашње вријеме склон девалвирању.
Како видиш положај и квалитет сатиричног стваралаштва у Црној Гори данас?
Свједоци смо, нажалост, да је данас у Црној Гори, али и цијелом региону афористика и сатирична књижевност прилично маргинализована, па има покушаја и да се не третира као књижевни жанр, што је озбиљна бесмислица својствена друштву којим харају умишљене величине. Површна критика савремену сатиру углавном покушава представити као својеврсну хронику људске глупости, занемарујући чињеницу да она често третира и многе универзалне вриједности. Некад су постојали дежурни цензори, данас постоје дежурни критичари да се не би ни случајно омакло, да се сатира помакне са маргине културних дешавања. Дух забране је у боци, али је боца увијек при руци, не за то да би била у правом моменту отворена, него да се не би ко усудио да је отвори. Пуно је релевантних показатеља да се у Црној Гори ствара веома квалитетна сатирична књижевност, а кад је у питању афоризам, ту је ухваћен корак са најзначајнијим “регионалним силама”у тој области, па и са сатиричарима из Чешке, Словачке, Пољске, Бугарске и Русије, које су изњедриле свјетски позната имена савремене афористике.
Дакле, савремено хумристичко сатирично књижевно стваралаштво у Црној Гори и по обиму у по квалитету не заостаје за регионом и најзначајнијим европским земљама у тој области, али нажалост заостаје третман којем су подвргнути ствараоци овог жанра, јер овдје је то већ попримило црте карактерних особина, да се јавно дистанцирамо од оних, које чак у неким пригодним приликама знамо и да цитирамо.
Од када знам за себе (а то је много прије него што сам почео да се бавим сатиром) у нашој земљи се обећавају промјене. По мом скромном схватању, до сад су то биле углавном ротације. У промјене ћу повјеровати, ако се једног дана деси да на Другом дневнику чујем да је неко од регионално познатих имена хумористичко сатиричне књижевности Црне Горе, добио неку од наших државних награда!? За сваког правог сатиричара награда би била то и чути, а камоли доживјети, нарочито ако се има у виду да се у модернисм друштвима и то дешава и да тамо споменик може да заслужи и сатиричар који умре природном смрћу. Примјера ради, “одмах ту преко баре”, италијанском сатиричару и драматургу Дариу Фоу (Dario Luigi Angelo Fo), познатом по свом бритком сатиричном стилу, посебно унутар политичког дискурса, његов субверзиван хумор осигурао је култни статус, иако је повремено био забрањиван и на позорници и на телевизији. То му није сметало да 1997. године добије Нобелову награду за књижевност!
Дакле, квалитет хумористичко сатиричне књижевности у Црној Гори завриједио је шире регионално уважавање и поштовање, а што се положаја у нашем друштву тиче, то би било тешко перципирати као неку од до сада познатих перспектива.
Шта у догледној будућности можемо очекивати из сатиричне радионице Владислава Влаховића?
Хвала што још има оних који вјерују да се од мене може нешто очекивати, тако да ћу се потрудити да то и оправдам, колико год да буду неинспиративна времена.
Пуно више сам писао него објављивао, бар кад су у питању последњих неколико година. У рукопису имам обимну збирку афоризама, збирку сатиричне поезије, збирку рефлексивне поезије и значајан број нових сатиричних прича, тако да очекујем да ћу се у догледно вријеме неком новом збирком огласити.
Поред тога, настојаћу да пратим савремена дешавања на свеукупној књижевној сцени и да својим учешћем испоштујем конкурсе и фестивале, као и часописе и портале који су значајно допринијели мојој књижевној афирмацији у претходном периоду, а на задовољство читалаца који моје стваралаштво прате.
Владислав Влаховић (Ровца, Колашин, 1963), афористичар, пјесник, сатиричар.
Објавио је збирку поезије “Скитница у ружичњаку”, збирке афоризама “Ноћ дугих језика”, “Увјерење о држављанству”, “Непознати извршилац” и “Ноћне море”, те збиркe сатиричне прозе “(П)омамљени” и „Бестежинско стање“ (два издања)
Заступљен је у више од седамдесет зборника, лексикона и антологија. Добитник је више од шездесет домаћих и међународних књижевних награда и признања.
Члан је Удружења књижевника Црне Горе, Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга и “London Press Club”-а.
