ИНТЕРВЈУ – Јелена Бојовић, кустос Југословенског музеја хумора и сатире
НАЈВЕЋА ВРИЈЕДНОСТ МУЗЕЈА ЈЕ ЊЕГОВА АУТЕНТИЧНОСТ
Одакле идеја и подстицај за оснивање једне овако о з б и љ н е институције као што је Музеј хумора и сатире, који је уз то и југословенски?
Југословенски музеј хумора и сатире, основан је на иницијативу редакције хумотистично-сатиричног часописа „Ошишани јеж“, главног уредника Радивоја Бојичића и чланова тадашњег савјета Сусрета хумориста и сатиричара „Вуко Безаревић“. Идеја је била да се на једном мјесту сачува грађа коју је годинама прикупљала редакција часописа „Ошишани јеж“ и великодушно поклонила Пљевљима. У том тренутку, најадекватнији простор био је простор Умјетничке галерије „Витомир Србљановић“, у ком Музеј и данас постоји као посебна Збирка. Да је ова јединствена грађа дошла на право мјесто, говори податак да је на отварању Музеја музејски материјал бројио неколико стотина примјерака, а данас броји неколико хиљада.
Музеј је отворен 1994. године и тада је наша држава носила назив Југославија, па је тако и Музеј добио своје име. Поред тога, фестивал Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“ је манифестација тада међурепубличког, а сада регионалног карактера. Зато смо поносни у Музеју што чувамо грађу из свих република бивше Југославије и што се на наш Конкурс за карикатуру „Ристо Пејатовић“, сваке године јављају карикатуристи из Словеније, Хрватске, Македоније, БиХ, Србије и наравно Црне Горе.
Шта је оно што чини праву вриједност Музеја и на које експонате би Ви посебно указали?
Музеј је подијељен у 5 различитих збирки – Развој хумора и сатире у Југославији, Развој хумора и сатире у свијету, „Јежев“ легат, Збирка посвећена манифестацији Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“ и посебна Збирка Конкурс за карикатуру „Ристо Пејатовић“. Ове збирке прате развој хумора и сатире у распону дужем од једног вијека. Најстарији примјерак је сатирични лист „Домишљан“ из 1874. године, а сваке године добијемо нова издања, као поклон аутора који желе да буду заступљени у сигурно једној од највећих збирки ове врсте на простору бивше Југославије.
Лично сматрам да је највећа вриједност Музеја то што је аутентичан и што има велики потенцијал за даљу афирмацију и промоцију, и то прије свега што је овај простор живота изразито плодотворан и инспиративан за сатиру. У Црној Гори једино ми имамо грађу овог типа, а није нам познато да овако богата грађа постоји и у некој од држава региона.
Када је ријеч о експонатима које бих посебно издвојила, то су свакако најстарији примјерци часописа и листова, како из бивше Југославије, тако и из различитих крајева свијета. У сарадњи са Завичајним музејом Пљевља, изложили смо и лист „Типар“, који посебно препоручујем нашим суграђанима, јер је то један од значајнијих примјерака из велике културне баштине коју наш град има. Ту су и бројне оригиналне карикатуре најзначајнијих југословенских карикатуриста, попут Пјера Крижанића и Милоша Вушковића. На крају, морам истаћи и богатство „Јежевог“ легата који је својеврсна историја, не само хумора и сатире на овом простору, већ и судбине часописа те врсте, који су боцкали Јежевом бодљом тамо гдје је мало ко смио.
Искрено препоручијем свим вашим читаоцима који су у могућности да нас посјете, да дођу у наш Музеј, јер сам сигурна да ће имати шта да виде, прочитају, а онда и да се добро замисле.
Често се може чути да је овај Музеј својеврстан храм хумора и сатире. У којој мјери он изазива пажњу посјетилаца и да ли се, по Вашем мишљењу, довољно ради на његовој промоцији?
Музеј у Пљевљима постоји већ 26 година, али још увијек има наших суграђана који нису чули да постојимо. Кривица за такав статус је у свима нама. И могли бисмо упирати прстом, али то има смисла само ако ћемо из тога нешто научити и ствари помјерити са мртве тачке. Могли бисмо сада говорити о недостатку новца, недовољном улагању у културу или уопште навици људи да посјећују галерије и музеје… али мислим да је много важније оно што ћемо сјутра урадити и као установа културе и као општина и као држава.
Чињеница је да је Музеј годинама био смјештен у неадектватном простору. Експонати нису били физички заштићени и због тога је био ризик организовати групне посјете. Преласком у нове просторије, у реконструисаном Дому културе, створене су могућности за адекватније излагање експоната у виду нових витрина и звона, као и за нове активности Музеја.
Често посјетиоци буду пријатно изненађени оним што виде, уз презентацију и објашњење појединих експоната, не очекујући тако разноврсну грађу на тако малом простору. Посебно значајним сматрамо посјете ученика из нашег града, који поготово воле да застану поред карикатура, јер карикатуре говоре све језике и свако их тумачи на свој начин.
Већ дуги низ година сте укључени у манифестацији Дани хумора и сатире Вуко Безаревић. Стиче се утисак да манифестација последњих година, из различитих разлога, губи на својој садржинској потентности. Како Ви видите њену будућност и да ли се размишља о неким иновативним моментима?
Сматрам да је манифестација Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“ од прворазредног значаја и заслужује да има централно мјесто у културном животу нашег града. Награде које се додјељују на фестивалу постале су престижне и мислим да се то најбоље види по списку награђених аутора, гдје су заступљена највећа имена сатиричара и карикатуриста.
Када је ријеч о организацији манифестације, могу говорити са позиције организатора конкурса за карикатуру „Ристо Пејатовић“. Галерија сама организује овај конкурс, увијек у данима одржавања Фестивала као његов саставни дио. Изузетно смо задовољни одзивом аутора и квалитетом пристиглих карикатура.Тренутно посједујемо око 3000 карикатура, пристиглих на конкурсе од 1994. године, а урамљене су и изложене све Гран при и Специјалне награде.
Чињеница је да Манифестацију одржава ентузијазам људи који су јој посвећени. Сигурно да је тај ентузијазам некад већи, некад мањи, што у многоме зависи од главног организатора, а то је Општина Пљевља, односно Секретаријат за друштвене дјелатности. Слажем се са вама да је потребно осмислити како да се, поред њених традиционалних посјетилаца, за Манифестацију заинтересују и привуку посебно посјетиоци млађе генерације, што свакако подразумијева одређене иновације и када је у питању концепт и када су у питању садржаји.
Драго ми је што сте овим интервјуом дали простор Музеју на Сатиргори. Вјерујем да ће бити прилике за нашу даљу сарадњу. Желимо вам сву срећу у даљем раду.
