Интервју: Перица Јокић, сатиричар
НА ВАШАРУ ТАШТИНЕ НЕМА МЈЕСТА ЗА КВАЛИТЕТНУ САТИРУ
Прича каже да пишеш изразито добре сатиричне приче, што су потврдила и искуства, огледи и сазнања Роберта Ниманија лично. Шта те је опредијелило према овој врсти сатиричног жанра.
Кад бих рекао да пишем веома добре приче или баш добре приче, био бих, можда, превише скроман. Зато слободно могу рећи да оно што пишем спада, заправо, у категорију изразито добрих прича. Наравно, то су све квалификације изречене „црно на бијело“ у поднаслову сваке од три књиге о авантурама и акробацијама Роберта Ниманија, квалификције угравиране на рубовима три „звона за узбуну“, а осмишљене у мануфактурној радионици талентованог жонглера ријечи и израза у српском језику, сатиричара Милана Бештића, ријетко обдареног стручњака за ниманијевска питања. Уз IБојана Рајевића, који је толико познавао Ниманија да је просто невјероватно да га и лично није знао и с њим се, кришом од мене, домунђавао, а онда га у рецензијама сликао готово хиперреалистички, крећући се с њим по крововима и зидовима кућа јер других стаза и није било. Пишем у прошлом времену како бих вам дао могућност да и сами закључите да су ниманијевске приче остале далеко иза нас. И прије него што су постале садашњост и живјеле у њој. Такве приче, по правилу, имају или будућност, или прошлост. Садашњост? Ма никако. То је оно што ме је опредијелило према овој врсти сатиричног жанра – није било гужве у „шеснаестерцу“. Трагајући за књишким јунацима истомишљеницима, Нимани је измрвио и просијао цијелу планету Земљу да би тужно констатовао да је на површини небеског сита остао усамљен. Не само као главни јунак, већ уопште, као неко чије догодовштине не додирују масу, или, ако већ хоћете, гомилу. Част ријетким појединцима.
Да ли си имао искуства са цензуром и из којих је кругова (нивоа) она долазила, или је пак било довољно читање сопственог текста туђим очима?
Ако се питање односи на ниманијевске приче, одмах да вам кажем да овдје не можемо говорити ни о каквој цензури. Већ сам поменуо гомилу, односно, масу. Цензори се крећу ту негдје, на релацији између те двије групације. Не улазим у то да ли су се за овако деликатно мјесто изборили тиме што их није занимало да се баве поменутим причама, или, просто, нијесу умјели да се баве њима, тек, нико од њих се није огласио ни једним словом закона. А ја сам све оне под њиховом ингеренцијом, и све оно што помно чувају, нештедимице етикетирао кад год сам хтио и гдје год је требало. Најзад, хвала им ако су ми прогледали кроз прсте. Остављам и ту могућност.
Како видиш положај сатире у Црној Гори и региону и шта мислиш о нивоу објективности када су у питању награде и признања која се додјељују за ову књижевну форму?
Сатире има у Црној Гори и она постоји. Друго је питање каква сатира долази до конзумента, односно читаоца и да ли је то оно најбоље чиме се располаже. Мислим да је велика диспропорција између онога што се објави и квалитета који не проналази путеве до мјеста које му припада. Углавном се остварују линије пријатељства и познанства. Афоризми, и сатира уопште, тек су у другом плану. Или, често, уопште нијесу битни на том вашару таштине. Донедавно сам уређивао рубрику “Афоризам дана” на порталу “Еспона”. Док сам успијевао да пријатељства држим по страини, квалитет рубрике био је на завидном нивоу. Кад су пријатељи почели да негодују што њихове, благо речено, смијешне афоризме не заступам, или их заступам у малој мјери, ја сам изашао из цијеле приче, искористивши право на соломонско рјешење – сачувао сам и пријатеље и рубрику. Додуше, само ако се зна да више не уређујем поменуту рубрику, јер је она наставила са истим заглављем и техничким особеностима, али сасвим другим уредницима, тако да за њен квалитет надаље не сносим никакву одговорност. Толико о објективности када је ријеч о наградама. Надам се да сам уједно одговорио и на то питање. Награде се, углавном, додјељују по систему – добио сам награду за сатиричну причу, још само да је напишем. Или – зна се ко ће да добије награду, само да изаберемо жири који ће да га изабере.
У овим туробним временима бранио си се маскенбалом на жицама. Колико успјешно?
“Маскенбал на жицама” је моја најновија књига. Текст у њој нема апсолутно никаквих додирних тачака са маскама које су данас украс сваког лица. Тим прије што је она написана прије тачно 35 година. Врло мало има додирних тачака и са сатиром, којом сам почео да се бавим годину дана касније (да будем прецизнији, то се десило августа 1986 с првим афоризмима објављеним на таласима радио Београда, у популарном “Туп-туп”-у који је уређивао и водио легендарни Милован Илић Минимакс). “Маскенбал на жицама” је детективски роман који на око 250 страница, кроз 144 телефонска раговора, истражује низ афера везаних за Лондон и околину, с полазном операцијом “Азнавур”. Текст је обновљен и прилагођен за штампу ове године, књига је изашла, да би се, послије 35 година проведених у “бункеру”, директно преселила у карантин, данас врло добро знан и актуелан. Ако и ту одлежи 35 година, а године се ниманијевски преусмјере у супротном правцу – ето нас на почетку, да не кажем, на нули (коју, узгред речено, најчешће и заслужујемо – оптимистички гледано).
Реци ми, на крају, нешто више о периграмима као експерименталној форми сатиричног изражавања коју си „инаугурисао“ прије пар година?
Периграми су само наставак стваралачких тјескоба које ме не напуштају још од поинтилизма и комбинованих сликарских техника наовамо. Након ниманијевских прича, а у складу са животом који се око мене све више убрзавао, јавила се потреба за блиц коментарима, који су новинарску причу свели на наслов, а он је дјеловао као “прича у капсули”, како каже Бојан Рајевић, мој биограф и особа која је дошла до најбољих и најпрецизнијих скенера за одгонетање мојих забиљешки. Убрзо се јавила потреба за називом те кратке филозофије која у себи носи одређену информацију, јер то више није био афоризам, ма колико посједовао његове карактеристике и сатиричне одлике. Стигао је логичан одговор да би нови поджанр афоризма могао да се назове – периграм (комбинацијом дијела имена његовог творца, плус јединица мјере). Периграми су, затим, брзо освојили Македонију (њихове таблоиде и сајтове), након чега је услиједило њихово превођење на македонски и објављивање истих у књизи “Периграми”, чиме је назив појма и озваничен. Димитар И. Вилазорски је највећи “кривац” за улазак перигама у његову државу, он их је превео, а у борби да нађе адекватну замјену за крњи перфекат (главну одлику периграма), који не постоји у македонској граматици, Вилазорски је успио да обезбиједи себи титулу доктора периграма. Повеља му је званично уручена у љето прошле године, по изласку поменуте књиге из штампе. Ријечју, периграме можемо свести под играњем ка освајању нових имагинативних простора.
