Интервју: Дејан Тофчевић, сатиричар
Данас се најбоља сатира може наћи у електронским медијима
Познат си као човјек широког спектра интересовања. Гдје престаје фама о бициклисти а почиње прича о сатиричару?
Морам ти признати да ме углавном „терен препознаје“ управо како си навео. Ове моје две страсти путују заједно већ деценијама. Некада глатко као по асфалту али им није страно ни да гудурају по забитима далеко од туђих очију и од срца, по планинским пућима и беспућима. Протеклих десетак година као грађански активиста сам прилично ангажован на пословима увођења урбаног бициклизма, па ми прилично недостаје стваралачка доколица која је мајка инспирације. Упркос томе ипак успевам да готово свакодневно пишем. Наравно, није све довољно високог квалитета да би било објављено, али увек буде нешто довољно добро да ме касније не буде срамота шта сам написао.
Пирандело уводи појам “хуморизам“ којим означава способност стварања хумора. Сигурно си један од најкомпетентнијих да повучеш паралелу између ерског и црногорског „хуморизма“.
Та способност ствараља хумора негде спада у карактерологију народа у одређеној области.Када знамо да је народ у Западној Србији којој припадају и моји Ерцови управо насељаван из Старе Херцеговине, која је данас у саставу Црне Горе, лако је повући паралелу и уочити лексичке и наративне елементе, наравно код форме која их има, и у неком ширем смислу им наћи велику дозу истости, што није случај са неким другим деловима Србије иако је становништво такође насељено са истог или сличног подручја.
За мене је виши ниво хумора када му сврха није само смех већ са собом носи и одређену поруку, односно критику друштва, појава или карактера. Можда би се најбоља слика могла добити поређењем Антологије црногорског афориза „Ријетке честице“ (Рајковић, Мартиновић и Тофчевић) и Антологије ерског афоризма „Одјеци у провалији“ (С.Симић) које су по концепту сасвим различите књиге али пажљивом читаоцу могу дати одличну слику сличности и разлика у стварању „хуморизма“.
Стиче се утисак да сатирична жаока у данашњем времену све више добија бенигну форму. Но, да ли би би се, можда, могло рећи „кога су пчеле уједале и сатире се боји“?
Па та бенигност је постала плод небитности. Ранији системи су зазирали од сатиричарског дискурса истакнутих аутора, који су неретко тај луксуз уметничке слободе плаћали губљењем апсолутне слободе али je остајало живо сећање на ауторе и догађанја када су она престајала да буду битна. Данас имамо могућност изражавања става прилично растерећенији у односу на нека бивша времена али је такво мишљење постало сасвим небитно актерима савремених политичких дешавања јер су кључеви најважнијих медијских вратница управо у рукама оних који су критиковани и који све контролишу.
Данас се понајбоља сатира може наћи у електронским медијима, али већина је финансијски неодржива и само опстаје сулудом упорношћу њихових твораца. Такав пример је електронски сатиричник „Етна“, који постоји готово двадесет година. Нажалост, нјегова уредница и власница Весна Денчић се недавно преселила на ону другу страну небеса што је огроман губитак за балканску сатиру, а и за нас њене дугогодишње сараднике и пријатеље.
Објективност и озбиљност су нешто што би требало бити елементарна одређења и антологичара и члан жирија који одлучује о некој награди. Каква су твоја искуства и виђења по том питању?
Па ја сам свега неколико пута био члан жирија на неким конкурсима и врло често сам ,иако би били тајни, успевао да претпоставим који се аутори налазе иза одређених шифара, из простог разлога јер се на конкурсе често шаљу већ објављени афоризми а неки аутори су толико специфични да се њихови радови могу препознати из далека.
Број награда не говори ништа о квалитету радова неких аутора. Сведоци смо да постоје они који су освојили све могуће награде а да им је уметнички домет прилично скроман. На другој страни имамо врхунске ауторе као што је нпр. Милан Бештић који је за своје врхунско стваралаштво добио свега неколико награда а сматра се једним од најбољих.
Приликом рада на антологијама је нужно успоставити критеријум који је једнак за све заступљене ауторе. Такав приступ вас понекад доведе у ситуацију да код неких аутора који су на гласу мало шта може наћи јер им се опус своди на свега пар афоризама, а појаве се неки други потпуно анонимни који вас засене инвентивношћу и високим уметничким нивоом радова. Као једну од новијих антологија бих истакао „Дах духа“ покојног Вељка Рајковића која ће сигурно остати као добар пример селекције и може бити добар узор будућим антологичарима и ауторима уопште.
Какви су планови Дејана Тофчевића на подручју сатиричног стваралаштва у блиској будућности?
Моји планови су скромни. Задовољан сам тиме што могу готово свакодневно да пишем и оно што је по мом мишљењу успјешно избацујем на Фејсбук страницу. Одавно имам довољно материјала за књиге афоризама и кратких прича али ћу их објавити када за то буде време. Надам се да ће то време брзо доћи.
Дејан Тофчевић (Титово Ужице, 10. јун 1971) је српски књижевник. Детињство је провео у Бајиној Башти. Школовао се у Бајино Башти, Сарајеву, Београду и Подгорици. Пише афоризме, кратке приче, поезију, драмске текстове итд. Живи и ради у Подгорици као контролор летења
Објавио књиге:
• Црно на бело, ЗИД-Подгорица (2002), афоризми
• Предсказање прошлости (2009), афоризми
Приредио:
• Антологија црногорског афоризме, Ријетке честице, коаутор са Савом Мартиновићем и Вељком Рајковићем, УХС ЦГ – Подгорица (2006), афоризми
Важније награде
• Награда за кратку причу Просвјетног рада (2003 и 2004)
• Чивијада – награда за афоризам (2004)
• Златна кацига за кратку причу (2005)
• Афористичар године на Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду (2005)
• Жикишон за сатиричну поезију (2006)
• Награда за књигу године на Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду заједно са Савом Мартиновићем и Вељком Рајковићем (2006)
• Жикишон за кратку причу (2007)
• Раде Брка за кратку причу (2008)
• Сатиричар године на Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду (2008)
• II награда на VIII конкурсу за најкраћу кратку причу издавачке куће „Алма“ (2009)
• Вук Глигоријевић за најбољи афоризам на Сатирафесту (2009)
• Награда за најбољу причу на Сатирафесту (2012)
• Награда за афоризам на Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду (2015)
• II награда на XIV конкурсу за најкраћу кратку причу издавачке куће „Алма“ (2015)
• Диплома за групу афоризама на XXIV фестивалу Златна кацига у Крушевцу (2016)
Заступљен је у низу антологија и зборника кратких прича, афоризама и песама, као и различитим електронским издањима. Превођен је на бугарски, македонски, енглески, баскијски, италијански, руски и фински језик.
Пет година је уређивао сатиру у магазину ЗИД. Једнак временски период је уређивао „Зону сатире“ на интернету. Сарадник је низа електронских и штампаних листова. Његови радови се налазе и у афо-колумни Предсказање прошлости у Ревији D. Два пута је био у најужем кругу за Политикину награду за младе афористичаре Влада Булатовић Виб.
