Umberto Eko – Između laži i ironije (NESAVRŠENA GEOGRAFIJA KORTA MALTEZEA)

Објави Сатиргора

NESAVRŠENA GEOGRAFIJA KORTA MALTEZEA

Biće da je tako. U svom kratkom predgovoru za izdanje Balade o slanom moru iz1991. godine, Hugo Prat kaže da njegovo zanimanje za južna mora potiče od Plave lagune De Vira Stekpula – i na um nam odmah pada istoimeni film, čija se radnja odvija na ostrvlju Fidži, ali koji baš ničim ne podseća na Korta Maltezea. Kako god bilo, i Tomas Merton je tvrdio da je postao katolik čitajući priču o Džojsovom otpadništvu u Portretu umetnika u mladosti (J. Joyce, A Portrait of the Artist as a Young Man ). Ali ja se ne uzdam mnogo u pisce, koji često lažu. Ja se uzdam samo u štivo.Junaci Balade , pak, čitaju neke sasvim druge knjige. U jednom trenutku Pandora se nehajno oslanja na Melvilova sabrana dela, a Kain čita Kolridža, pisca jedne druge balade,one o Starom mornaru. Osim toga, čita je u italijanskom prevodu koji nalazi, zajedno sa Melvilom, u nemačkoj podmornici (pripadaju biblioteci poručnika Zlitera, koji će na Eskondidi, posle svoje smrti, ostaviti i jednog Rilkea i jednog Selija; uostalom, Kain će uzatočeništvu navoditi Euripida).Ako imamo u vidu da je Kranio učio pravo kod jednog indijskog advokata naostrvu Viti Levu i da vodi rasprave o maorskoj mitologiji i melanezijskim društveno-političkim prilikama sa uverenošću jedne Margaret Mid, možemo zaključiti da su Pratovilikovi mnogo učeniji od njega samog. Koliko je taj izbor štiva naših junaka slučajan ili nameran?

Na stranu Kranio, njemu dobre volje nikad nije nedostajalo, ali ovde čita i onaj zatvorski ološ od Raspućina, i to još na francuskom! Na samom početku (sedmi kvadrat)zatičemo ga gde prelistava Bugenvila,Put oko sveta kraljevom fregatom Namćorka i flutom Zvezda (Bougainville,Voyage autour du monde par la fregate du roi La Boudeuse et la flute l ’Etoile ). Mogu se zakleti da nije posredi prvo izdanje iz 1771: za razliku od Raspućinovog, ono je anonimno, te piščevo ime ne bi moglo da stoji na koricama; budućida je reč o istom velikom formatu, postoji mogućnost da je to neki naknadno povezan izvornik, ali bila bi šteta da slana i vlaga upropaste jednu takvu retkost; i doista, u šestom kvadratu uočavamo stranicu sa tri stupca koja bi mogla upućivati na neko narodno izdanjeiz osamnaestog veka. Knjiga je otvorena negde na sredini, gde, ma kakav bio štamparski slog, počinjepeto poglavlje – „Plovidba posle velikih Kiklada, otkrivanje Luizijadskog zaliva…Pristajanje na Novoj Britaniji” („Navigation depuis le Grandes Cyclades, decouverte du Golfe de la Louisiade… Relache d la Nouvelle Bretagne” ). Raspućin se ne prepušta književnoj bludnji, pregleda, skuplja podatke o mestu na kojem misli da se nalazi, budućida jedri ka nemačkoj bazi na Novoj Pomeraniji – odnosno Bugenvilovoj Novoj Britaniji.Međutim, na stranu to što u ovom poglavlju Bugenvil sreće piroge i divljake koji izgledajukao da su iskočili sa stranica Balade (mada bi obrnut zaključak imao više smisla), ako zavirimo u lepu i veliku kartu koja prethodi „Uvodnom slovu”, mogli bismo sebi postaviti nekoliko uznemiravajućih pitanja .Bugenvilova karta se uopšte ne poklapa sa kartom koju Prat crta na susednoj strain .U ovom slučaju Prat zna više od svog junaka, ali junak ne čita Baladu, već Bugenvila. Ako se Raspućin oslanja na Bugenvilovu kartu i pretpostavlja da se nalazi blizu Nove Pomeranije, onda ne može da veruje da se nalazi u vodama Solomonovih ostrva, koje je Bugenvil smeštao mnogo istočnije (manje-više tamo gde su ostrva Fidži, prevarivši se za oko dvadeset stepeni dužine i deset stepeni širine). Drugim rečima, ukoliko Raspućin,zahvaljujući svom njuhu ili kakvom instrumentu koji je 1913. godine jedan moreplovac morao imati na raspolaganju, zna ono što zna Prat i kaže nam da je Kaina i Pandoru pokupio između sto pedeset petog podnevka (rekao bih istočno) i šestog uporednika južno, trebalo bi da, proveravajući Bugenvila, bude uveren da se nalazi blizu zaliva Šoazeli Luizijadskog arhipelaga, o kojem čita, ali veoma daleko od Solomonovih ostrva (gde seipak, i ne znajući, nalazi). Reći ćete mi da je to sasvim nevažno sa stanovišta pripovedanja, ali nije tako: kada,nešto kasnije, holandski trgovački brod nailazi na Raspućinov katamaran, i oficiri i jedan mornar sa Fidžijskih ostrva primećuju da se katamaran, ma koliko fidžijski, prilično udaljio od uobičajenih puteva Fidžijaca, koji se kreću samo na istok ili na jug. A kasnije ćemo videti da je trebalo upravo tako da postupe, jer se baš na jugoistoku (mnogo dalje na jugoistoku) nalazi Monahovo ostrvo.

Reći ćete da Raspućin uopšte ne želi da ide tamo, već do nemačke Kajzerine, ali on svejedno tamo stiže ne znajući baš gde se tačno nalazi – ili,ako je to ranije znao, sada ima sva prava da „izgubi glavu”, s obzirom na svoju poslovičnu duševnu neuravnoteženost. Ne treba zaboraviti da je i sam Bugenvil, stavljajući Solomonska ostrva na pogrešno mesto, pokazao da je imao mnogo nedoumica; i zaista, onna karti zapisuje:„Solomonova ostrva čije su postojanje i položaj neizvesni” („Isles Salomon dont l’existence et la position sont douteuses” ). Ali Bugenvil se u potpunosti da opravdati. Alvaro da Saavedra je još 1528. tragao zatim legendarnim Solomonovim ostrvima, u nadi da će tamo pronaći blago istoimenogkralja, krećući se, međutim, između Maršalskih ostrva i Admiralitetskog arhipelaga; nalaziih Mendanja 1568, krsti ih, a posle toga niko ne uspeva ponovo da ih nađe; čak ni on sam,kad nekih tridesetak godina kasnije kreće s Keirosom ne bi li ih ponovo otkrio i kada ihpromašuje za dlaku, iskrcavši se jugoistočno, na ostrvo Santa Kruz.

Od tog trenutka povest istraživanja Tihog okeana postaje povest o ljudima koji neprestano otkrivaju zemlje koje ne traže, mahnito tumaraju između ostrvaca, koralnih grebena i kontinenata, pri čemu uporno prave greške oko geografskih dužina (barem dopronalaska Harisonovog hronometra), a nevidljivo i nepronalazivo središte tih krstarenja morem gotovo su uvek ostrva kralja Solomona, koja su se raspršila u magli. Tasman, na primer, koji 1643. traži Solomonova ostrva, najpre stiže na Tasmaniju (što nije za bacanje),primećuje Novi Zeland, prolazi kraj ostrvlja Tonga, dopire, ne iskrcavajući se, doFidžijskih ostrva od kojih vidi samo nekoliko ostrvaca, i stiže do obala Nove Gvineje.Kako bilo da bilo, Raspućin, koji je čak mogao da koristi dobre nemačke karte iz tog doba,zainatio se da svoje pretpostavke potvrdi kod Bugenvila, gde su Solomonova ostrva jošuvek samo san. Ali ta njegova onirička greška utiče i na ponašanje ostalih. Zašto bi, po vašem mišljenju, trebalo da Korto pronađe podmornicu poručnika Zlitera (koji ima u rukama izvrsnu kartu kapetana Galanda) baš ispod zapadnog rta Nove Pomeranije, dakle, ploveći ka zapadu, ako je pošao sa Kajzerine, dok podmornica ima zacilj Eskondidu. Gde se nalazi Monahova Eskondida? Razgovarajući o tome sa Pandorom, Kain kaže da Monah vlada od Gilbertovih pa sve do Zavetrenih ostrva. Vladati od Gilbertovih do Zavetrenih ostrva bogami je težak posao, nalaže kabotažu čitavih dvadeset stepeni širine I više od četrdeset dužine, te Monahov prostor iscrtava pre mitologija nego geografija. Da uporedimo sada Pratov tekst i De Agostinijev atlas. Prat na kraju preko volje priznaje da se Eskondida krije na devetnaest stepeni širine južno i sto šezdeset devet stepeni dužine zapadno: dakle, između ostrvlja Tonga i Kukovih ostrva. Oficir nemačke mornarice koji plovi prema Novoj Gvineji da bi stigao na Tonge i kaže (kao što kaže):„Uskoro stižemo na Eskondidu” (od koje je udaljen pet hiljada kilometara), samo je sanjar koji je, uhvaćen u Raspućinove mreže, pobrkao granice prostora. Činjenica je da Raspućinili Prat ili obojica nastoje da pobrkaju i granice vremena.Samo ako čitate pažljivo, primetićete da Raspućin hvata Kaina i Pandoru 1.novembra 1913, ali da svi stižu na Eskondidu posle 4. avgusta 1914. (jer ih Monahobaveštava da je toga dana izbio rat), otprilike između septembra i poslednje decade oktobra, kada na scenu stupaju Englezi. Između dve stranice Kolridža i dve rasprave sa Zliterom prohujala je cela godina, tokom koje se podmornica kretala nekim neodređenimputevima, s čudnovatim nehajem, lutalačkom žudnjom gusara iz sedamnaestog veka, onom žudnjom Starog mornara i kapetana Ahava .Svi junaci Balade, uključujući i oficire nemačke mornarice, putuju po arhipelag u neizvesnosti, kao da u nekom čudnom stanju smušenosti krstare granama porodičnog stabla Hrovesnora, ne želeći da ikada stignu do kraja. Ne umeju da prate ajkule kao Tarao (jedini koji uvek stiže tamo gde naumi i gde je potrebno, krećući se gotovo pravolinijski),a kada se okrznu o Geografsku Istinu, nisu toga ni svesni. Pa ipak, ona je tu, u Pandorinom imenu: između Fidžijskih ostrva i Novih Hebrida nalazi se Basen Pandora, počijem su obodu rasuta ostrva Jasava, a na njima je Plava laguna. Pandora je symbol kartografskog znanja kojim nijedan od junaka Balade nije obdaren. Raspućin je čitao samo Bugenvila, Prat samo De Vira Stekpula ali, kao što to obično biva, tekst o tome zna više no bilo ko drugi. Sve u Baladi prati ritam pomorskih puteva o kojima nam ona pripoveda, čak I psihologija likova, koji se vole pošto su prethodno pucali jedni na druge, ili se ubijaju prijateljstva radi, i gube kontrolu, a onda se ponovo izmaštavaju kroz neko potomstvo,svaka strana jedan bolnički karton – i mi ne znamo ko je zapravo Monah (ne verujem u Zliterovo viđenje događaja, suviše je precizno), ni kakvo mu je lice, ako ga uopšte ima, I odakle je Raspućin, zašto se Kain tako zove (možda je neka bajronovska veza), a pogotovo malo znamo o Kortu, o kome će nam naredne priče kazati sve, ne štedeći čak ni mamu. Nesiguran je i crtež, Korto nema one konačne i suštinske crte, neću da kažem iz poslednjih epizoda (gde se čak podmlađuje i poprima nešto anđeosko, gubeći znamenja jednog ne baš uzornog života), ali ni iz svoje zrele epopeje, kada se nehajno kreće krozvenecijansku lagunu, Brazil, Irsku i krstari kopnenim putevima Transsibirskih vrleti.
Danas nedvosmisleno prepoznatljiv, Korto se u vreme Balade još traži: ne poznaje vlastitu biografiju (pojavljuje se iznebuha nasred okeana kao Juda iz Navigatio Sancti Brandani), nesiguran je u svoju psihologiju, a o njegovom licu on i Prat još ne znaju mnogo i istražuju ga iz kvadrata u kvadrat kako priča odmiče, tako da nekoliko osnovnih poteza prerastaju na kraju u guste upitne bore. Možda ćemo zaboraviti mnoge priče u kojima Korto izgleda savršen u svojoj hijeroglifskoj trenutnosti, ali u Baladi živi i postaje nezaboravan zahvaljujući svom izazovnom nesavršenstvu. Upravo zato Balada ostaje zabeležena u svesti svojih prvih čitalaca kao neki važan događaj, novi obrazac stvaranja književnostikroz strip, Eskondida se uzdiže do razmera univerzuma pripovedanja gde se Išmael brka sa Mandevilom, Tihi okean se pretapa u Zemlju popa Jovana, geografske karte protuslove rečima, koje ne određuju već nagrizaju međe prostora, uporednici se ukrštaju,atlas postaje nepouzdani portilan, a jedan gotovo srednjevekovni Monah, oplemenjen pasatima, razvija steg Veća desetorice. Oduvek sam tvrdio da u svojim glavnim junacima, ili u krajnjem slučaju usporednim. crtači preslikavaju sebe, a onaj ko je lično upoznao Ala Kapa, Fajfera, Šulca il iJakovitija, to dobro zna (jedino je Fil Dejvis dao Mandraku lice Lija Folka – ili je Li Folkprilagodio svoje lice prema uputstvima Fila Dejvisa). Za Prata to nisam pretpostavljao. Ali jednog dana, ne sećam se više prilikom koje književne promocije ili zgode, sreo sam ga naTerasi Martini u Milanu i predstavio ga svojoj ćerki, tad još sasvim maloj ali već upoznatoj sa njegovim pričama, i ona mi je šapnula na uvo da je Prat Korto Malteze. Da je car go, jedino dete sme da kaže. Prat nema Kortov stas, onu vižljastu izduženost, ali gledajući ga pažljivije iz profila, morao sam priznati da je na neki način u tome bilo istine: linija nosa,oblik usta, ne znam, Prat sigurno nije Korto izBalade , ali je, recimo, onaj Korto s više čarolije u sebi iz poslednjih priča, onih koje Prat tad još nije znao… Prat se tražio (maštario je s olovkom pitajući se kakav bi voleo da bude – sada to zna, kao elf), i u tom traganju za sobom sledio je zamršene puteve nekih lutajućih snova. Tako se jedno štivo pretvara u lutalicu. I u toj izmaglici koja preobražava prostor I vreme rađaju se mitovi, a likovi putuju iz teksta u tekst, nastanjuju se u našem sećanju kaoda su oduvek postojali u sećanju naših očeva, mladi poput Metuzalema i stogodišnjaci poput Petra Pana, tako da nam se često događa da ih sretnemo i tamo gde nisu ispričani,pa čak – barem deca imaju taj dar – i u životu.