Интервју: Станислав Томић, сатиричар
НЕ ПЛАНИРАМ ОСТАТИ ИСКЉУЧИВО ВЕЗАН ЗА САТИРУ
Млад си човјек, са широким спектром стваралачких интересовања и активности. Но да ли је, ипак, сатира доминантно стваралачко одређење Станислава Томића?
Без обзира што ми овом приликом пажњу поклања један сатирични медиј, бићу управо због тога искрен. Сатира заузима, истина, врло важно мјесто у мом досадашњем стваралаштву, међутим не планирам остати искључиво везан са сатиру, али рецимо да намјеравам сублимирати своје искуство писања сатире у, условно речено, нешто сложеније изражавање мисли и осјећања. Уосталом, у мојим претходним публикацијама није занемарљив број, на примјер, љубавних афоризама, али и афоризама који нису ни хуморизми ни сатиризми. И можда баш у томе што сам сатиричар, а ипак не остајем само у оквирима сатире, треба тражити моју стваралачку детерминанту.
Како видиш позицију сатире као књижевне форме данас и колико наша стварност кореспондира са оном Јувеналовом констатацијом, по којој је „тешко не писати сатиру“?
Чини ми се да је Миладин Берић једном приликом поентирао, будући у каквој земљи живимо, каже, „срамота ме је што нисам бољи сатиричар“. То је, условно речено, донекле на трагу Јувеналове опаске, али додатно изоштрено у нашој оптици. Позиција сатире се увијек могла описати као ход по жици. Једна те иста опасност прати сатиричаре већ стотинама година. Као додатни терет, данас се појављује и опасност да сатира прерасте у неплодну критику која анестезира наш осјећај одговорности и не покреће на акцију. Упркос свему томе, имамо девалвирање сатиричног стваралштва од оних који себе сматрају озбиљним књижевницима или критичарима а њихов доживљај сатире је остао на нивоу енигматике, разоноде или дневне штампе.
Позната је твоја љубав према умјетничкој фотографији. Колико је фотографија погодан медиј преко којег се може послати порука, изразити емоција?
Давање имена фотографијама, за мене је и данас нарочит доживљај, врло сличан доживљају писања афоризама. Фотографија је некад драма, некад поезија, а некад и сатира, писана свјетлошћу. Штавише, писање афоризама је често „хватање мисли“, како сам дао назив једној од својих књига. Исто тако је и фотографија хватање призора, отуда се једна од мојих изложби фотографија зове „Призориште“. Моје искуство показује да се фотографијом да ухватити мисао, једнако као што се призором да ухватити афоризам. Када је погледао каталог за моју изложбу „Фотософија“ из 2013. године, мој професор ликовне умјетности је рекао да је то мала збирка поезије. На то ме упрво подсјетило ваше питање да ли је фотографија погодан медиј за слање порука и изражавање емоција.
Реци нам нешто више о Фестивалу хумора и сатире „Крива Дрина“. Стиче се утисак да се о њему у Црној Гори недовољно зна.
Фестивал хумора и сатире „Крива Дрина“ је, како је једном приликом рекао Бојан Љубеновић, „најбрже растући фестивал у региону“. Епидемиолошка ситуација нас је прошле године спријечила да се окупимо по четврти пут. У питању је вишедновни фестивал који комбинује позоришно стваралашто, стенд-ап, афоризме и иде све до ликовног стваралаштва односно стрипа и карикатура. Централни догађај је вече афоризама када се десет афористичара надмеће за награду „Златна вијуга“. Фестивал је између осталог специфичан и по томе што лауерата бира публика, директним гласањем. Све се дешава на отвореном, на платоу испред Народне библиотеке у Зворнику, у зависности, наравно, од временских прилика. Фестивал се иначе одржава у јулу мјесецу. Из Црне Горе смо до сада имали прилику да угостимо Бојана Рајевића и Владислава Влаховића. Саво Мартиновић је прошли пут имао највише гласова публике и добио награду „Златна вијуга“.
На крају, једно стандардно питање, овај пут, имајући у виду твоју животну доб, сасвим умјесно. Који су стваралачки планови Станислава Томића?
Ако Бог да и ако будем имао довољно времена прије свега, а онда и стрпљења и концентрације, будући да претходне четири године нисам имао сложенијих издавачких подухвата, у наредних пет година волио да објавим бар једну књигу афоризама, књигу фрагмената, двије монографије и нешто што сам прије више од десет година скоро извео до краја и што ме чека као недовршен посао, а нису ни афоризми ни фрагменти нити било шта друго од онога што се од мене можда очекује. Морам рећи да сам још прошле године почео да радим са Вељком Рајковићем на својој новој књизи афоризама, али је, нажалост, то зауставила његова изненадна смрт. Вељко је био мој рецензент и сарадник са којим сам објавио двије књиге афоризама. Планирам да своју наредну књигу афоризама посветим управо том дивном човјеку коме неизмјерну захвалност не дугујем само ја, него и сатирична књижевност у Црној Гори.
